ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ: ЛИРСКЕ РАСПРАВЕ

Крајем 2014. и током 2015. године написао је Слободан Милић песничку руковет мисаоно-филозофских расправа, питања и одговора. У продуженим строфама од пет или шест стихова, најчешће од девет или десет слогова, са укрштеном римом а-б-а-б-а + б. С обзиром на тематску раван, ова целина од двадесетак песама може се читати и као једна поема у којој се песнички третирају појмови живота, смрти, добра и и зла, Бога и бића, певања и мишљења, смисла и бесмисла, победе и пораза. У њој готово нема ни трага од дескрипције и песничке орнаментике. Неред у поретку света одражава се и у поретку поезије.

На поему упућује и својеврсна анафора на почетку сваке песме са кондиционалном реторском речју “ако”, која такође упућује на расправу о питањима која опседају песника, јер песник Слободана Милића подразумева биће и димензије субјекта. Између певања и мишљења овај песник ставља знак једнакости: стихом “И ставити мисао између две стене” песник сугерише лирску материју своје песме – у слици двеју стена, које подразумевају речи, говор, стих – треба “ставити мисао”. У истој песми “Жрвањ” оглашава се песниково Ја са извесним емпиријским потенцијалом из којег се породио и појам душе и елемент личног/аутобиографског: “Верујте да сам целу душу дао, / Сада после шездесете шта је остало од мене.”

Преовлађују опште мисли и закључци, типа: “Живот и није друго ништа до робија, / Која се од неба до земље простире”. Мисао о животу продужила се у такође општу мисао о свету као тамници, животу као жрвњу који меље, а у таквом свету и животу налази се родно место и мисли и поезије: “Из ње излази мисао и мливо-поезија”.
Док је у претходној песми живот дочаран као жрвањ који меље, тј. мења и уситњава мисао и значење поезије, дотле се у песми “Обнављање бесмисла” одвија дијалог песника са животом. Тај живот песник схвата као “Пут без повратка” – препун искустава и сазнања, питања и одговора: “Опет, издаја је једина нада”. Општи и посебни ставови, у форми сентенци, изразитији су од лирске материје. На једном месту таква мисао се и дословно назива “фразом”: “никад не губи веру”. Мало даље, у исказу “Зло јер водич без преседана” песму преузима филозофски ток и супротне метафоре хемисфере и довратка којих се држи и за које се веже субјект – губе важност у декларативном слоју песме.

Појам зла појављује се у различитим контекстима и односима ове поезије. У песми “Вечне запете зла” читалац може наћи низ могућности схватања зла – наспрам субјекта, наспрам добра, наспрам живота.
Живети и писати је исто или слично. Песник тумачи живот као врсту певања: “Онај који пише вечне муке мучи / Кроз стихове мисли и идеје струје”.
Онај човек који “забасао” иде према непознатим световима – највише је песник и у њему Милић види и себе и присуство свог субјекта.
У свету који постаје “тежак као године које долазе дневно” човек се може спасити сам молитвом, а песник песмом, и то “као испосници по пећинама што раде”. Мада живот и поезија, а песник и човек иду напоредо, главни јунак Милићеве поезије није човек него песник, није живот него поезија. Разматрање тих идеја аутор је уградио у солилоквијум из којег се састоји његова поема.
Према Богу песник има амбивалентан однос. Тај однос је активан – филозофски више него религијски, лични пре него општи, атеистички знатније него верски. Схватање Бога има везе са схватањем живота и смрти.

ову песму ближи су Бог и смрт него Бог и живот; као да је живот од човека, а смрт од Бога. Бог је за Милића исто што и филозоф. Он је с Богом на Ти, као са неким ко одговара човеку, или макар вечности. А ако је однос према Богу амбивалентан, такав мора бити и према поезији: “Узјашим на стих као на метлу.”
О односу према Богу најбоље сведоче Милићеве песме “Помилуј грех Господе” и “Помилуј за живота”. У форми молитве, субјект тражи помиловање за своју супротност, сложеност и несавршеност, зло и добро, пријатеља и непријатеља: “На путу, помилуј живот који ишчезава, / Помилуј Ђавола који у мени спава”.
Милићев поетско-мисаони систем укључује и лектиру – он симболично помиње класичне песнике од Орфеја до Борхеса. Они су такође појмови, као и филозофи којима претходи Библија. И у тој лектири песник препознаје упоришта свог схватања света: живот је у првом плану, све се сазнаје, сагледава и траје за живота. За Милића, само живот је истина. За живота вреди бити славан, за живота вреди тражити Бога. Смрт је Ништа. У песми “Тражење света” декларативно се износи епилог свих песникових “заноса и пркоса”. Пуна супротности и јеретичности, ова поезија поседује дозу искрености која је у равнотежи са њеном реториком.
Случајно или не, мисао и ритам управљали су песничком материјом коју је Слободан Милић артикулисао у зрелим годнама свог песничког живота и огледања.

Драган Лакићевић