Драган Хамовић: Слободан Јовановић и српски „културни проблем“

Слободан Јовановић истиче уверење да је култура „шири појам и од науке, и од уметности, и од политике“, а увиде о српском културном развитку постављао је на повлашћена места својих историјских разматрања

Већ је истицано у литератури писаној по повратку опуса Слободана Јовановића у културу из које је био стратешки истиснут, да о српском менталитету има „драгоцених запажања расутих на разним местима у његовим историографским делима“ (Данило Баста). Да ли, опет, издржава проверу опаска из наставка датог навода да су културална запажања у његовим радовима из историје Србије „изнета узгред“ и да не би, „чак и кад би се сакупила и груписала“, дала „заокругљену слику и целовит поглед“? Тешко да се може говорити о узгредном писању кад на самом почетку одељка „О културном обрасцу“ истиче уверење да је култура „шири појам и од науке, и од уметности, и од политике“ а који је увиде о српском културном развитку постављао на повлашћена места својих историјских разматрања.

У монографијама, чланцима и расправама о Србији XIX века Слободан Јовановић и прати државотворни пут и токове модернизације народа који се мукотрпно изборио за слободу средишњег националног простора, а борио се и у томе освојеном простору за освајање унутрашње слободе. Спис Један прилог о српском националном карактеру (написан 1957, објављен постхумно 1964) и концизним стилом и сведеним обимом и синтетичким закључцима делује као сажетак неке опсежније студије. Штавише, по енциклопедијском сажимању, ова се расправа чини ближа завршним странама монографија о влади Уставобранитеља или о другој влади Милоша и Михаила, или општој оцени владавине династије Обреновић с краја монографије Влада Александра Обреновића. Отуда је заиста могуће у историјском четворокњижју о Србији издвојити доследно развијене културалне деонице, које позни прилог о српском карактеру, заправо, само укратко резимира.

За нарочити задатак намењен новој епохи, после првих несигурних корака српске аутономије и збацивања деспота ослободиоца Милоша, Слободан Јовановић оглашава стварање установа, судских као и просветних. Сусрет два српска света, шумадијског и пречанског, хајдучко-геачког и „немачкарског“, значио је судар, извориште напетости и неспоразума. А та напетост значила је нову, усмерену развојну динамику по устаничком покрету. „Ако кнез Александар и Вучић нису имали реформаторских идеја, то није био случај са Србима из Аустрије“, пише наш историчар у књизи Уставобранитељи и њихова влада: „Вучић је могао да виче на ʼнемачкареʼ, могао неке од њих да гони и да им се свети, али оно што су ʼнемачкариʼ начинили, он није могао више да квари, јер није умео да каже како би друкчије могло да се уради“.

У том повесном моменту патријархална култура народа српске кнежевине излази из стабилности и самодовољности. Повезани језиком, сакралним и повесним предањем, сународници с обе стране Саве и Дунава били су далеки по стилу свакодневног живота. Долазак Срба пречана и њихов размештај у структурама државног апарата у формирању био је упад страног чиниоца у Србију и стога изазивао домаће отпоре. Одбојност међу сународницима с простора које је делила природна и културна граница између једне европске и друге азијатске империје – била је двосмерна. Тако Јовановић помиње да су и немачкари међу чиновницима на Шумадинце „гледали с висине, као на необразоване и некултурне; покушавали да им даду ʼвоспитанијеʼ које им је оскудевало“. Иронију историјског кретања писац не пропушта да поентира у епилогу описа епохе немачкара, који су „дочекали су да се као први резултат њиховога просветитељског рада“ јави либерална интелигенција, „непријатељски расположена против њихове владавине“. Реч је о нараштају „отечествених“ синова – њима припада и Слободанов отац Владимир – а који уносе нов смер у покренути напредак Србије.

Културалну линију описа државног развитка Слободан Јовановић провлачи кроз све прекретне моменте српске повеснице XIX века. Либералима, поред свога видног отклона од романтизма у њиховим идејама, Јовановић придаје значајну улогу. Истиче да су васпитани „по новоотвореним српским школама, где се историја слободно учила“, наглашава утицај Вукових песмарица као „народног јеванђеља“, из којег су први наши либерали поверовали у српску историјску величину. Спрега личног и друштвеног моралног идеала – назначује се још у Јовановићевој расправи о Платону. Јер, нација није вредност по себи, него јој вредност „могу дати само општи културни идеали, којима би се она ставила у службу“. Одбрану моралног идеала, након примедаба због улепшавања националног карактера сагласно лику садржаном у Вуковој народној епици, потврђује Јовановић и у својим завршним текстовима. Крајњи израз либералне романтичке, епске идеје, оличен је у афирмисаном српском динарском типу, према антропогеографском опису Јована Цвијића. Јовановић спремно признаје да „та динарска психоза није прошла без практичних последица“ и да се њоме донекле објашњавају подвизи у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

Однос према страним утицајима остаје вододелница између сучељених формација од утицаја на смер и садржај развитка Србије. У монографији Влада Милана Обреновића Јовановић пореди напредњачку и либералну елиту на основу односа према Западу. Напредњаци су се „много већма подавали западу него либерали“. Поред култа науке и политичких слобода донетих са стране, либерали су „остали полупатријархални; нису знали за луксуз ни за комфор“. Напредњаци, као млађи нараштај, примају још и западни начин живота. Неосвртање „на домаће прилике“, отклон од свих српских традиција, били су основа за подлагање раскорака између танког слоја модернизатора и широког слоја што је свој политички израз нашао у радикалима. Радикали, пише Јовановић у тексту о Пери Тодоровићу, показују све знаке религиозног фанатизма. Радикалску антикултурну логику оличава сељачки трибун Адам Богосављевић. „И то мало интелигенције Адам је намеравао уништити сурвавањем чиновништва у сиротињу, примитивност, некултуру“, пише Јовановић с нескривенима отклоном.

Напредњаци, као дворска странка, преузимају хабзбуршки дискурс ауторитета и заштитничке хегемоније, изражен у периоду аустрофилске политике. Марија Тодорова, разматрајући мале периферне балканске нације, скреће пажњу да се код њих „сусрећемо не само са жигосањем, већ и са саможигосањем“, сугеришући закључак да „постоји корелација између саможигосања и уклањања жига“. Чин саможигосања усмерен је, по речима другог аутора на кога се Тодорова позива, „према власти која контролише“. О тенденцији саможигосања, као производу круто схваћене модернизације, Јовановић је писао на примерима из доба уставобранитеља, кнеза Михаила, а нарочито краља Милана. Жигосање, не само српског него и словенских народа, према опису нашег историчара, преовлађује код првог суверена независне Србије. Слободан Јовановић карактерише као „фикс-идеју“ уверење краља Милана „да он и Срби нису једно исто, да је он Европљанин а они Балканци, и да им он мора силом натурати западну културу“. Једном свету Милан нежељено припада, иако је на повлашћеном врху, али он тежи да буде житељ онога другог, примамљивијег света. У Јовановићевој неповољној оцени владавине Обреновића очитује се његов либерални културални основ. Замерке владара упућене рђавом народу окрећу против самих владалаца: „Владаоци дома Обреновића нису у погледу политичке нарави ништа бољи од свог народа. И Михаило и Милан и Александар жртве су несавитљиве деспотске ћуди; Милан и Александар још су и неуравнотежени. С таквим владаоцима, таквом интелигенцијом, таквом сељачком масом никакво чудо, ако је наш XIX век пун судара и катастрофа.“ Заступници „унутрашње другости“, тадашње верзије Друге Србије, показују дубински исте менталитетске негативности народа из којег су потекли.

Поред установа правног карактера, Слободан Јовановић посебну пажњу посвећује развитку просвете у просветно оскудној Србији после устанака. Највише га занимају програмска тежишта просветног развитка. Осврће се тако и на просветне прописе Милановог раздобља, када се заводи општа обавеза основне наставе (1882) и своди на кључне елементе формативни учинак реформисаног гимназијског програма, са извесном персифлажом: „Младић који је свршио гимназију по Новаковићевом програму, сматрао је да су само природне науке и математика наука у правом смислу речи. Опет зато интересовао се унеколико и за филологију и пазио је доста на чистоту српског језика. По политичким уверењима био је републиканац, и стога противник краља Милана.“ Културалну дијагнозу елита у Србији – уставобранитеља, либерала, напредњака до радикала – наш историчар смешта у основ укупне друштвене слике. У тој дијагнози проговарају системски учинци а не декларативна површина нечије политике.

Извор и увор културних напора ипак је у појединцу, не самом за себе, него у односу на друге људе и на живот као највишу вредност. И то не „у време друштвеног мира“ него „у доба друштвених криза, када појединац има више да живи за своју групу“ и кад му „није потребно васпитање, него му је потребна идеологија“. Само му идеологија „може дати снаге за оне напоре и жртве које се тада од њега траже“. У напису из емиграције, у похвалу умрлом саборцу Јовановић наводи: „У оваквим идеолошким кризама […] борба се води пре свега, и више свега, карактером: она управо обелодањује оно што је у нашем карактеру најдубље и најосновније“. Ако је међу кључним ставкама те борбе „самосавлађивање“, као тежак испит за плаху младост српског националног карактера, онда је, рецимо, државник Јован Ристић, иначе потекао из варошке сиротиње, озбиљан и суморан, скоројевићки самопоуздан и источњачки надмен у општењу са европским дипломатама у Цариграду, достигао лик правог џентлмена у часу кад је најпотребније и најтеже. Јер, Јовановић – који га управо описује у пређашњим спорним ознакама – записује и ово: „За време своје немилости код кнеза, Ристић је показао велику моћ савлађивања. Он је задржао у себи сав свој јед и гнев. Ниједном непромишљеном речи или покретом није дао познати да има нешто против кнеза.“ С друге стране, културни човек високог умног ранга и солидног порекла, носилац доситејевске културне мисије – какав је био Богдан Поповић – тамне дубинске црте националног карактера показује нетолеранцијом у полемици, када, по сведочењу Јовановића, „противнику није ни у једној тачки давао за право; потпуно немилосрдан, гледао је не само да га утуче, него и да га дотуче“. Потребно је, ипак, да философија живота пређе у нарав, како се изричито тражи у тексту „О културном обрасцу“. За таквим људима у окружењу трагао је наш писац, за такве се и ближе везивао. Пример западњака и културног човека, „по отворености свога држања и смелости свога мишљења, по свом лепом природном ставу и по чврстини свога моралног мерила“, видео је у пријатељу из млађих дана, рано преминулом Љубомиру Недићу. У такође рано згаслом Урошу Петровићу, препознаје још изразитији пример, по томе како је усаглашавао образовну и моралну димензију искуства париских студија. Описивач друштвене појаве скоројевића, Богдан Поповић, и Јовановић, теоретичар полуинтелектуалца као „образованог примитивца“, неговали су постојано отклон према демагошком култу „гуња и опанка“. Ипак, оцењујући епоху Обреновића, Јовановић обједињује два поларизована сталежа по истоветној негативној црти: „Ако је сељак задрт, задрта је и интелигенција, и то не толико из фанатичког одушевљења за идеје колико због необузданости личне амбиције.“ Ослободилачки ратови, чији је био савременик, учинили су да Јовановић коригује раније примедбе на мањак државотворног смисла сељака, на њихов племенски или срески дух.

У расправи о Берку, Слободан Јовановић оцењује да је трајно само оно друштвено стање које доводи у склад небројене супротне тежње и интересе. Србија описана у његовим историјским радовима колебала се и потресала од противних тежњи и интереса, али је остала обједињена моралним идеалом што је, у једном часу, напрегао националну енергију до крајњих граница издржљивости. А ово би тешко било могуће, у моралној атмосфери приземљеној доситејевским лаицизмом, без новог „спајања православне вере и српског национализма“, на шта је указивао Јовановић, бранећи дубљу потребу за вером као незаменљивим човечним упориштем. Али, након победног жртвеног улога дошао је нови радикални пројекат, државни и културни, на основу унапред датих и непроверених начела те неутемељеног југословенског романтизма. „Једним потезом пера мислили су да могу укинути не само старе законе и установе, него и старе навике и веровања“, пише стари конзервативац после метежног међуратног и трагичног искуства Другог светског рата, те подсећа читаоце на образац француских јакобинаца и руских бољшевика. Тада прилог о српском народном карактеру није могао доспети до главнине дезоријентисаних, преплашених и ропских душа у држави што је осудила и свесно одагнала најузоритијег српског културног човека, не само тога доба.

Текст је сажета верзија рада објављена у зборнику радова Књижевност и култура у читању Слободана Јовановића, ур. Д. Хамовић у Н. Бјелановић, Институт за књижевност и уметност, 2022.