Када сам, пре неку годину, писао сонет „Нагорни Карабах“* нисам мислио само на њихов случај. Ни сада, када се тај простор празни од Јермена, не мислим само на њих…
Д. Х.
Од кућа иду, брале, Јермени,
С јужних страна области кавкаске,
За победу, и даље, неспремни,
За све друго ретко кад закасне.
Домове селе, сеју пожаре:
Огњем губитку цену снизити…
Не очекују да их пожале,
Ти тврдокорни монофизити.
Јермени стижу, где је Јереван,
У се загледан, себи неверан?
Доста је граду својих немира!
Оче, упути стару магарад:
За Јереваном дрежди Арарат,
Али и сила што све негира.
(Две хиљаде двадесета, СКЗ, 2021)