Драган Хамовић: Хандкеови хоризонти изблиза

Данас људи, чак и на јавним пословима, углавном само гледају своја посла. Приватност, опет, удешавају спрам очекивања јавности, огољенији него икада. Пожељни лик нас самих – према давном писању једног слободоумника – износимо толико на пазар да то више личи на нудизам. Све што учинимо постаје сценско извођење, и за себе колико за друге, предвидљиво и срачунато на ефекат. На корист тренутну и мерљиву. Када већ добро знамо какве јавне гестове и речи од нас очекују – а какве исказе и поступке никако не! – најбоље је томе очекивању прилагодити и невидљиве помисли, наш однос према фактима, ма шта факти иначе показивали.

Није то животни стил искључиво корпоративних службеника. Уосталом, ко још данас Систему не служи или бар несвесно прислужује? Такви су писци и уметници, они што тачно знају докле смеју ићи, како се огласити и шта нагласити, е да би себи омогућили јавну видљивост и проходност. „Песнички језик је мртав, нема га више, или постоји само још као подражавање, као усиљено држање“ – оглашава се лик у Хандкеовом роману Моравска ноћ: „Доста са тим сном о писцу као творцу. Да си бар на време научио да аранжираш… Аранжман је све, запамти то, ти највећи! Једино мој језик, језик новина, живи.“ Све је подложно аранжирању, од великих идеја до велике патње. Све зарад потпуног медијског утиска, тога врховног конструктора стварности, од којег нам заштите нема. Ни у мишјој рупи нити у далекој забити. Човек, сам са собом, постаје неодржива енклава, одасвуд опседнута.

Један од првих разлога Хандкеовог „зимског путовања до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине“, акта тога неодустајног путника или туристе, био је да властитим увидима замени „брижљиво кадриране, прорачунате и као режиране снимке“ посредоване од медијских псина рата, снимке из једне компликоване земље, писцу не баш сасвим стране. На тим снимцима – учинило му се – и сузе теку као према упутствима профи трговаца несрећом и патњом, а изрази те патње се удешавају за објективе моћних медија.

Пресудна запитаност, с којом је почело пишчево путовање у презрену земљу непознату, била је: зашто српске жртве рата никада нису приказане у крупном плану и појединачно и без уношења у камере? Да ли погледи ретко уснимљених Срба, окренути устрану или ка земљи, значе њихову свест о почињеној кривици, коју им иначе приписују? Можда је неко „исувише поносан да би позирао“ а можда „исувише тужан да би то радио“? Оптици и етици писца припадају питања што рачунају на нијансиране одговоре. Хандке их је постављао кад већини других није падало на памет да преиспитују званичне верзије прикривених и истурених аранжера слике рата и сејача „привидних чињеница“.

Јер, једно је бити аранжер. Песник је нешто сасвим друго. Може бити и да су све високе мотивације у основи себичне. Али има себичности особите врсте. Ако тако ствари поставимо, неко ће устврдити да је Хандке из крајње себичних разлога себи натоварио тежак багаж неразумевања у делу света на који је животно упућен. Наспрам измонтираних медијских представа, писац посеже за хоризонтима изблиза: „Такви хоризонти изблиза, са својством да буду доживљени, ни изблиза нити издалека, него напросто као хоризонти, као нешто што је требало видети, датост коју си могао да видиш, као нешто наспрам себе.“ Путовања су, уосталом, најпре самосазнање и самопровера.

У нашој земљи, дотад му непознатој, тај путник (зарад сећања за трајање) није се одомаћио, али ни доживео себе као странца. За разлику од, рецимо, београдских и регионалних, Системом потхрањиваних бардова, који и даље Хандкеа комотно називају моралном нулом, заклоњени иза верзије историје удешене далеко од места њеног догађања. Хандке се није, као стари западни путописци, просто одушевљавао егзотиком и добрим балканским дивљацима, крстарећи после тзв. ратова за југословенско наслеђе, као и после огњене 1999. године – по Србији и преосталим српским острвцима на заточеном Космету. Кретао је у сусрет хоризонтима изблиза, из којих и настају књижевне истине.

Из наше земље – како је написао поводом првог доласка – остаде му слика једне, у поређењу са западном, „много оштрије и готово кристалне свакодневне стварности“. „Сова, која се сада огласила, била је уистину сова?“ – читамо реченицу у Моравској ноћи, коју прати ауторска напомена у загради: „(Чудна времена, у којима је требало многим речима да припишеш ʼуистинуʼ и ʼстварноʼ)“. У тихости и зимској белини подринског предела Бајине Баште, или у косовским енклавама, на задушницама око обаљених надгробника, осетио се овај писац-путник изистински „упрегнут у светска збивања“.

Приповедачки глас Моравске ноћи издваја се али и стапа с другима. У тим гласовима превире искуство толиких себетражилачких путовања, свих бекстава, кружних и изукрштених, у простору и времену. Он прокламује своју екстериторијалност на усидреном броду, у своме „енклавском мишљењу“, какво је постало глобално непожељно и скоро немогућно. У тој фикцији разазнаје се и документарно искуство писца што је, умакавши лепљивој медијској мрежи, сагледао Велики хоризонт – а он се развија у нутрини, као „исход неке одређене близине“. Али, не само то. Писци путују да би имали шта да пишу, иначе. Код приповедача Моравске ноћи на путовањима се, у тим личним енклавама, јавља осећање ослобођености од потребе за писањем, као осећање среће.

Овдашњи ситни аспиранти на какав-такав успех у региону и нешто шире, упорно окрећу главу од политички непрепоручених призора и сазнања, као што су несносни притисак неправде и бесправља на ову земљу и наше сународнике у разним енклавама, од јужних до западних наших предачких крајева. Хандке даје гласа нашем упорно гушеном гласу. Даје гласа онима, рецимо, које чак и деца каменују кад наврате до порушених гробова ближњих, у завичајима у која им повратка нема. „Добили сте све што сте хтели, а мрзите нас и даље. Више него икада“, ово Хандке посредује у име наших косовских трпљеника, знајући да ће се даље чути ако потекне из несрпских уста: „И своју мржњу, њу уопште не морате да преносите на своју децу. Она се једноставно сама од себе преноси, из генерације у генерацију, са гена на ген, далеко од крвне освете и ратова. Одавно је мржња уперена против нас, ако је за њу икада било разлога (?), не, никада није било разлога, ваша мржња је без основа, и осамосталила се. Постала је елемент вашег живота.“ У песми остареле жене и њеном младом гласу, при повратку са каменованих задушница, Хандке осети песму из дубине Балкана, заправо глас неког невидљивог међу изгнаницима у томе аутобусу смрсканих стакала.

Хандке нас не жали, не уноси болно лице у камере. Не даје једносмерне политичке оцене. Настоји да своје хоризонте изблиза изнађе, опише и разуме. Не изоловано Србе – него тај фамозни Балкан, чији спомен производи рђаве асоцијације код просечних говорника немачког језика. Тако, разумева и крајносну улогу нашег давно оклеветаног ината, као једино што нам гдекад преостаје. „Али, такав инат био је, можда, оно једино могуће, и чак ништа лоше, могло је то пре да буде последње средство у доказивању себе… Ружени инат, да ли је могао да постане снага? Да изазове – да дозре у делање?“ О чијем то опиту са отпорном силом ината Хандке говори, нашем или властитом? Да ли Балкан носи нешто што би читавом свету вредело?

Хандкеов подвиг разумевања и сведочења „хоризоната изблиза“, реалних, живих „датости испред себе“ представља и нешто више од онога што стандардни књижевни морал изискује. Без крупних речи и патетичних гестова, без ватре и грађења себе жртвом и када је бивао статусно ускраћен, жигосан и потискиван. Вољно примајући ударце намењене омрзнутом народу и земљи где се отпрве није осетио странцем. И где је умео да препозна и своја прибежишта и баснословна места. Као, рецимо, у осамстолетној Великој Хочи, у Метохији, с чашом племенитог домаћег вина, у изнутра слободној енклави, опкољеној империјом привидне слободе.