Др САЊА БОШКОВИЋ ДАНОЈЛИЋ – СРПСКА КУЋА У ЈЕЗИКУ: МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, ДАНАС И ОВДЕ

 

Песник, који нам толико недостаје у ова смутна времена, пишући о свету бринуо је изнад свега о складу између речи и појаве, из те равнотеже настајала је промишљена стварност у којој су се његови читаоци осећали безбедно и лепо, као људи у свом језику и у збиљи која је њихова. По својој природи ерудита, човек који је живео с књигама и у њима, изузетан познавалац више европских језика, књижевности и култура, врстан преводилац и светски путник, Данојлић је живео, дисао и у потпуности постојао једино у свом матерњем језику

Др Сања Бошковић Данојлић рођена је у Сарајеву, где је завршила студије Компаративне књижевности и филозофије на Филозофском факултету. Магистрирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторила на Универзитету у Поатјеу у Француској, на коме је редовни професор на катедри за славистику. Аутор је, између осталог, студије „Косовски културолошки мит“, у којој се бави насушним одредницама нашег идентитета. Супруга великог српског песника Милована Данојлића, о коме Душко Бабић каже да, по скрупулозности служења језику, стаје раме уз раме с Лазом Костићем и Момчилом Настасијевићем, радо се одазвала да са читаоцима „Печата“ подели своја сећања на недавно отишавшег ствараоца.

Кад сам вам писао и молио вас за разговор о нашем великом песнику, осетио сам, без икаквог сентиментализма, колико ми (нам) тај човек недостаје. У свом електронском писму, описао сам дубину песниковог недостајања реченицом иза које и сада сасвим стојим: „Данојлић је био витез овог језика, тврђава на Руднику с које се, кад се погледа, види да ли нам стижу пријатељи или непријатељи. Треба, за времена која долазе, градити култ Данојлића, али не онај динарски, монументалистички, него шумадијски, крајпуташко-смерни, од њива наших и сунчеве светлости, од Змијиног свлака и Велике пијаце.“ Зашто нам толико недостаје Данојлић? Хоће ли наш језик, у доба Тик-тока и радикалног презира књиге, без њега бити још сиромашнији?

У потпуности разумем сложеност ваше запитаности. Ако се изузме лични део, у који се настанила, након Песниковог одласка, ненадопунива празнина, оно што недостаје, то је свакако уплив Данојлићеве смирене енергије којом је посматрао свет и именовао ствари у њему. И сама помислим, често, шта би он рекао да је чуо или прочитао нешто од вести које у последње време круже нашом збиљом као опасни предатори… Данојлић је био веома сложена духовна појава; радозналост и спремност да се свет упозна до најскривенијег детаља, те потом да се опише на најтачнији могући начин, биле су одлике како његовог мишљења, тако и његовог писања. Потреба за прецизношћу и тачним именовањем су приоритети његовог песничко-књижевног сустава и стила. А то ће рећи да је један од главних постулата Данојлићеве писане речи била мера: то је одлика великих умова, имати снагу да се не подлегне утиску, емоцији, идеји, идеологији, дакле разним искушењима којима су дух и свест изложени у сусрету са стварношћу. Песник, који нам толико недостаје у ова смутна времена, пишући о свету бринуо је изнад свега о складу између речи и појаве, из те равнотеже настајала је промишљена стварност у којој су се његови читаоци осећали безбедно и лепо, као људи у свом језику и у збиљи која је њихова. По својој природи ерудита, човек који је живео с књигама и у њима, изузетан познавалац више европских језика, књижевности и култура, врстан преводилац и светски путник, Данојлић је живео, дисао и у потпуности постојао једино у свом матерњем језику. Могао је да буде на било којој тачки планете, али је искључиво боравио у речима које је наследио и делио са својим прадедовима и о којима је домаћински бринуо у жељи да наслеђени посед остави потомцима у што бољем стању. Живот се мења, а с њим мења се и језик, то је јединствен спој повезаних посуда. Дигитално време тражи и дигитални језик, али то је тек један сегмент сложене стварности. Одређене политичке и идеолошке снаге свесно раде на поједностављивању човековог бића, но уверена сам да би из овог ћорсокака Данојлић нашао излаз и наду верујући у снагу Божјег наума: историја човечанства је хронолошки увид у разне начине како су људи покушавали да понизе и униште Сина Божјег, но намере су једно, а стварност је друго… Довољно је да пресахне електронски извор напајања Тик-ток страница, и увидећемо да се човек није изместио из себе и да у ери нумеричких слика опстаје тежња да се не изда верујућа суштина…

Као прави Шумадинац, човек који је знао чулну меру куће и окућнице, Данојлић је одбио да буде утописта; јер утопија значи нигдина, недођија. Како је уобличен његов одлучни антиутопизам, који се није мирио ни с комунизмом, ни с глобализмом?

Занесеност је део песничког елана и доживљаја света. Данојлића су могле да понесу биљке, њихов скривени тајни живот који се одвија пред нашим очима а да нисмо у стању да проникнемо како, опијао га је живописан храст недалеко од куће у родном селу – могао је сатима да га гледа и да му се диви као недокучивом чуду – истовремено утопизам и замишљање идеалних светова били су му далеки. Себе је доживљавао као човека који је поникао на једном месту – свом месту, његово место рођења га је одредило у сваком погледу: никада није заборавио босоногог дечака који је побегао с родних брда у потрагу за знањем које се налазило у свету, али освајајући знања и откривајући свет, никада није заборавио своје порекло, ни своју верност родној кући и окућници. А домаћин-сељак не може бити утописта, његово осећање реалности је питање живота и преживљавања, домаћин не може себи дозволити да замишља идеалне летине, он сваки свој приход са земље плаћа стварним уложеним трудом. У истом смислу, Данојлић је упознавао и процењивао свет не губећи осећање за стварност, не испуштајући из вида озбиљност труда и рада који су залог човековог опстанка.

Данојлић је био истински родољуб, који се поносио Србима, који је волео и жалио Србе, али који никад није престао да преиспитује наше мане. Он је, 1986. године, у Канади, написао завештајне стихове уоквирене сликом човека што стоји пред гробом покривеним снегом, са свећом и босиљком пободеним у теглу, док се восак полако топи по белом покривачу… Из те, типично наше слике, рађа се далекосежан закључак, који ме је одавно „пресекао“, али кога никако да се ослободим: „А река опет тече некуд мимо, и миш у темељу родне куће гребе. / Ми одлучисмо да не постојимо, / Пред горима се постидесмо себе. / Кратко је време, дуго сагрешење. / Ни смрт нам неће донети решење.“ Одакле Данојлићу таква патриотска видовитост?

Да, патриотизам…Осећања која негујемо према својој земљи и која потврђујемо жељом и вољом да своју домовину бранимо и изграђујемо. Мислим да је осећање патриотизма код Данојлића преваcxодно засновано у језику, тј. у језику као месту у коме је настала, у коме се изградила и у коме живи домовина. За нашег Песника, језик је наша кућа, у њу су стали сви Срби, у њој живе кроз векове, та језичка кућа-домовина је њихово највеће постигнуће, како је знао рећи, она им је давала уточиште и у временима када су им државне границе брисане са карата света, ту су се рађали и хранили нараштаји Срба захваљујући којима се српско слово још увек чује и уцртава у географски простор. Језик је једина домовина за Данојлића, у њему је похрањено све: наша колективна сећања, наша историја, ту су завек описани и опевани наши предели, јунаци, важне битке, ту су уписана наша веровања, у језику спавају наши преци и рађају се њихови потомци. Заљубљеник у само један језик, свој матерњи, Данојлић је и одани војник националног бића које живи и изражава се у њему; наш песник је борац за правду и право на живот, он је борац за чистоћу и изражајну прецизност језика, бригом за језик и судбину свог народа, Данојлић је и градитељ, утемељивач права на истину и именовање стварности, наше, српске стварности. Пропутовао је велики део света, обишао многе континенте, упознао разне народе и културе, али све их је разумевао кроз један једини кључ: српски језик и искуство српског народа које је уткано у матерњем језику. Препознавао је лако наше одбегле земљаке, настањене диљем света, препознавао их је у говору обичаја и веровања које су понели са собом а који су наставили да живе заједно са њима на другој страни планете: језик је чудо, темељ на којем почива не само осећање припадања већ и осећање дељења колективне судбине уткане у речима матерњег језика… Стога, можда можемо рећи да је аутор Урођеничких псалма пре свега просвећени патриота.
Да ли је народ за Данојлића само датост или је и задатост? Како сачувати будно стање националне свести без које се, како је говорио Милованов омиљени Андрић, пада у ропство?

Брига о језику је брига о менталном здрављу народа и нације. Наши преци су провели векове у мраку васионе и у светлости усменог наслеђа, чак и у тешким временима отоманске доминације, епски стих им је био национална, морална и космичка луча, десетерац им је објашњавао ко су и шта су, одакле су кренули и ка чему теже. Ако се вратимо Андрићевом опусу, у његовој прозној фресци балканских народа и судбина, Срби су заузимали веома специфично место управо због тога што се нису одрицали сопственог усуда, и своје суштине, чак и у тренуцима великих искушења. Били су и остали оно што јесу: народ који има снаге да се одржи у свом језику, да га одбрани као своје једино имање и кућу, народ који не може да заборави завете предака. Моја бака, Српкиња из Босне (а то је преваcxодно аутентична мера надокнаде за опстанак), знала је рећи: за све што мислим или радим, има ко да плати – моја глава на раменима. А то ће рећи да су Срби знали цену истине и слободе до којих су држали а које су се понекад плаћале и жртвом. У отпору нестајању, затирању, одгајали су се вишевековни нараштаји, све у намери да не забораве ко су и шта им је чинити… У не тако давној прошлости, десило нам се да су нам и ту свету реч српске упорности и издржљивости – отпор – окаљали давоски идеолошки прваци, али, срећом, не за дуго. Народ се ипак у једном часу освестио и схватио подвалу по зидовима наштампаних слогана и стиснуте песнице. Истовремено, то говори да су нас савремени колонизатори и окупатори добро проучавали, да су се спремали како да нам приђу и чиме да нас освоје. То је можда и најопаснији део борбе, насртај на језик, извртање значења, манипулација важних појмова у којима обитава колективно биће. Глобалиcтички језички поход није случајан: униформисање осећања света путем важних животних појмова чија значења стижу из туђих култура веома је суптилан начин расвешћивања народа и колонизовања свести. У том смислу треба бити опрезан и брижан према матерњем језику, развијати га као сопствено оруђе потпуно способно да нас прати и у дигиталном времену… Јер не треба заборавити да је довољно да се једна нула заљуља у 0-1 свету, те да се глобални мегаполис уруши. Оно што ће остати биће Марков језик или језик Светог Саве који ће без тешкоће наставити да именује наша брда и хлеб насушни…

Увек сам имао утисак да је Данојлић стидљив човек. Кад сам био у његовом друштву, и присуствовао кад говори стихове – увек ми је изгледао као неко ко први или други пут наступа у животу, и који са собом носи оптужбу родних Ивановаца да се, можда, бави „беспослицом“ („Књигу чита – на тавану нема жита“, запамтио сам једну сеоску ругалицу из мог завичаја; читаоци и песници су нашем сељаку били помало сумњиви, без обзира што је ценио и учитеље и песму, пре свега десетерачку). Делили сте стварност с песником чији је раскошни дар знао меру и границу. Како је изгледао његов стваралачки дан? Да ли је успевао да песничко дионизијско укроти шумадијским аполонством?

Да, Данојлић је био стидљив и изузетно скроман човек.

Уз све то, као и све велике људе, красила га је једноставност. Тачна мера ствари, не понети се, остати при себи и у себи, то је било Данојлићево осећање сопствене улоге коју му је Свевишњи доделио. Популарност или осећање важности који су могли ићи с његовим јавним животом не само да га нису занимали него их je више трпео као стихију ствари којој се није дало умаћи. Наш Песник је волео анонимност и тишину. У Француској се осећао слободним и ослобођеним од званичног дела своје личности. У тој потпуној слободи могао је да живи без сујетних ограничења сву природну лепоту својих разноврсних и разуђених талената.

Живећи с њим, cxватила сам и логику његових ритмичних тематских опредељења, као и радних навика. Ако би радио на некој од својих књига, томе би се у потпуности посветио. Када би књига била завршена, увек би осећао потребу да се одмори, тј. да се удаљи од свог унутарњег света. Обично би потом уследили периоди када би се посвећивао превођењу. Cxватао је то као одмарање од самог себе. Кренувши у нови преводилачки подухват, Данојлић би се осећао као дечак-пустолов који креће у непознато, у ново откривање света. Био је посвећен сваком аутору чије би дело преводио, занимало га је све што је било везано за одабрану књигу и аутора, тако да су његови преводи одавали посвећеност и студиозност. У време када је радио на преводу Бодлера, у једном тренутку смо били на планини, на зимовању с децом. Дечацима се журило да што пре стигну до стазе за скијање, а њихов отац се вајкао да ли да иде с нама или да остане да ради. Да би прекратио недоумицу, наш млађи син је рекао „тата, иди ти да пишеш Бодлера, а ми идемо на скијање“. То је остала кућна анегдота, али истовремено Данојлићев поступак у превођењу некада се није много разликовао од самог писања. За неке његове преводе Клоделових песама стручњаци су сматрали да је француски песник понекад боље звучао на српском него на матерњем језику… На исти начин, превод Шекспирових сонета, с коментарима и објашњенима, представља својеврсно преводилачко ремек-дело.

Иначе, Данојлићев радни дан имао је својеврстан ритам од којег се није одступало. Као раноранилац, седао је за радни сто већ око пет ујутро, посао прекидао око десет; тада би одлазио на пијацу или до града у медијатеку на прелиставање страних часописа и подизање нових књига. Након ручка би се кратко одмарао и негде око два по подне поново би седао за радни сто, након чега би уследили шетња и одлазак на пливање. Његове шетње су биле перипатетичке, обично би тада домишљао оно на чему је радио; сви су у суседству и на базену знали места где се редовно заустављао да запише оно што се у ходу разбистрило… По повратку би, записано на папирићима, прекуцавао и слагао у два одвојена примерка (при куцању је редовно користио индиго). Потом би папириће (на којима су обично настајале и прве верзије исписане руком) цепао… Све што је написао, дакле свака његова књига прозе, поезије или превода, била је резултат пет-шест коригованих руком исписаних и прекуцаних верзија текста. И када би предавао рукопис, у завршним ишчитавањима прелома већ је бележио места која је сматрао да их треба дорадити за следеће издање… Брушење језика, трагање за складном елеганцијом мисли и израза чинили су Данојлићево естетско начело. При томе је имао неограничено поверење у језик и његову изражајну моћ.

Потреба за лепотом израза, за тачним и одмереним именовањем никада га није напуштала. Обдареност је сигурно неочекиван поклон, али рад је једини могући начин да се таленат оживи, да се обзнани и учини стварним.

Данојлић је писао као што је и дисао. Био је задивљен пред чудом језика, речи и њихових безграничних очаравајућих могућности.

Почетком 21. века, на свом имању у Ивановцима, подигао је песник црквицу уз коју су гробови његових родитеља. Религиозност и одзив на саборни позив предака, песма о томе да „пре но што смо на земљу пали / све смо видели и све знали“, превођење Пола Клодела као славословног сведока Божје творевине, дали су нам ствараоца који је, поново, потврдио да се без Творца не може, иако нам бајају о трансхуманизму коме не треба ни Бог ни човек. Дучић почива покрај требињске Грачанице а Данојлић поред задужбине у родном селу. Да ли је то само лични чин песников или позив свима нама да не заборавимо да, како каже Љубомир Симовић, ко се из човека не пење у Бога, силази у звер?

Данојлић је био дубоко верујући човек. Снагу Божје творевине доживео је и осећао у свакој влати траве, у лепо сроченом стиху, у милости коре хлеба. Свест о Творцу у њему се зачела још у детињству, као што се и помисао на цркву родила у данима док је на брдашцу изнад авлије чувао овце. Узвисина којој су мештани дали име Камаљ, чобанину је изгледала као једино место у простору у коме је живео на коме би требало подићи цркву. Оно о чему је маштао дечак, остварио је Песник пола века касније. Црква Светог Николе надвисује село, приближава га небу. Захваљујући ревности месног свештеника, проте Светолика, у цркви се редовно ломе славски колачи, светкују славе и преславе, обављају крштења, а понекад и опела. Када се Песник вратио у родни крај на починак, прихватила га је прво та мала црква, а потом је Камаљ, загледан у небо, постао важна тачка у његовом животу с које се унедоглед простире сећање на њега и његово дело…

Стихови песника Симовића у правом смислу оцртавају погубну замраченост времена у које је један део човечанства забасао. Једнодимензионалност живота на коју нас тера логика добити и зараде, а која, опет, људско биће своди на материјалност потрошне робе, указује на опасност раздуховљавања. Срећом, мало шта овиси од човека и његових намера…

Како је изгледала свакодневица с песником? Можете ли нам, из ризнице својих породичних сећања, подарити неку лепу причу?

Наша свакодневица је била испуњена љубављу, поверењем, вером у смисао и живот. Осим што је био посвећен свом раду, својој првој љубави, Данојлић је био изузетно породичан човек. Уживали смо у љубави према нашој деци, она нас је оплемењивала и изграђивала. Посвећеност раду и породици осећала се у сваком дану нашег заједничког живота. Најсрећнији смо били у кући: ту је био наш свет који нам је пружао сигурност и радост. Деловаће парадоксално, али у месецима наметнуте пандемијске изолације ми смо тај период провели задовољни што имамо прилику да будемо у нашем свету непрекидно…

Данојлић је био веома једноставан и благ човек, поуздан и пожртвован пријатељ, нежан отац. Делити свакодневицу с таквим човеком било је надахнујуће. Будући да смо се нас двоје прво упознали у његовим књигама – Данојлић је био мој омиљени писац – сусрет у стварности је само била потврда већ успостављеног духовног разумевања. Живети са својим најдражим писцем, свакодневно, осећати његову стваралачку енергију у простору били су не само велика срећа и част већ и велика духовна радост. Звук његове машине био je јединствен, музика уз коју су расла деца, музика с којом је и отишао, будући да је и за време свог боравка у болници у Француској имао у болесничкој соби мали импровизовани радни сто и на њему његову олимпију…

Хвала вам што сте се одазвали на молбу за разговор о Данојлићу. Професор сте књижевности, француским студентима преносите знање (и о нашим просторима), написали сте драгоцену књигу о Косовском предању као средишту српске културе, мајка сте и бака. И, колико вас знам, битијни оптимиста, сведок да увек постоји излаз ка светлости. Има ли наде за све нас у овом часу, када нам, са свих страна, прете катастрофама, од екологије до нуклеарног рата?

Нема живота ни времена, појединачног, или колективног, без искушења. У савладавању напора освајамо светлост и поуздање вере. Можда треба оснажити сопствена чула да не подлежу насртајима дигиталног света чији је задатак да нас увери да смо већ одавно мртви и да немамо шта изгубити. Страх је супротност вери и најмоћније оруђе којим се влада. Лао Це је разликовао три стања душе, говорећи да ако смо депресивни, то значи да живимо у прошлости, ако смо уплашени, то значи да исувише мислимо на будућност, док ако смо спокојни, то говори да живимо у садашњости… А садашњост је не само све што реално имамо, већ и најважнија карика која спаја прошлост и будућност: у њој се огледа наслеђе које нам је поверено на чување и у њој се нашим трудом припрема и изграђује будућност. То што смо данас ту где јесмо није наша заслуга. Ту су нас довели и поставили наши преци. Наше постојање је наставак њихових живота: био је неопходан велики труд, кроз векове, да би голоруки и неписмени народ опстао у свом језику и у њему сачувао суштину свога бића која, ни у космичкој ни у историјској осами, није престала да пева… Зар је на нама да замукнемо?