Др Љиљана Ћук: Луд је

(На данашњи дан пре двеста година)

У приповеци „Луд је“ Николај Васиљевич Гогољ прича о неком украјинском сељаку беземљашу, који је уживао глас лопова и лажова међу сељанима. Једне ноћи медвед сиђе у село, баш у његово двориште. Василије Комич (тако се звао сељак) дограби каљачу па нанишани медведа. Но, како га је промашио и заплашио, крене га даље гањати онако бос (било је лето и месечина је обасјавала сцену). Медвед је био хром и тешко је трчао. „Ааааах, уштво!“, викао је Василије за несрећном животињом која је бежала у правцу Малог Гумна. Ту је стала и окренула се свом гоничу.

• А је ли, Василије, а што ти мене толико прогониш? Јесам оставио кошнице на миру, оставио сам. Јесам оставио крушке у казану, оставио сам. Па шта ти имаш толико против мене?

Василије зине. Медвед који говори. Да није ово неки сан? Уштине се за образ, види да не сања па се накашља. Беж’мо, Василије, гром те не убио, мислио је. Али, неки ђаво му не даде мира па се упусти у разговор са ноћним разбојником.

• Ко си ти?, упита Василије Медведа.
• Медвед, каже медвед.
• Зашто нападаш село, пита Василије.
• Не нападам. Хтео сам да се наједем меда. А приметио сам да имате и крушке. То ми је омиљено воће.
• Али, то је наше. И мед и воће припадају нама.
• Где пише да припадају? (Парафразирам. Гогољ је све ово много лепше написао.)
• Писало, не писало, ти ионако не умеш да читаш.
• Ко каже да не умем. Ако умем да говорим, значи умем и да читам.
• Лепо, каже Василије и чеше се иза уха. Медвед га прави лудим. Понаша се охоло као да се школовао негде на западу.
• А је л’ ти верујеш у Бога, пита одједном Медвед Василија.

Василије Комич је био у шоку:

• Да ли верујем у Бога? Какво је то питање? Верујем. Сви ми у селу верујемо у Бога, што не бисмо веровали?
• А може ли Бог да мења обличја, пита Медвед.
• Може. Бог је свемогућ, одговара Василије.
• А шта ако је он хтео да види како ће га сељани дочекати па се претворио у медведа, пита Медвед погледавши Василија значајно.

Ту се Василије Комич сасвим збуни. Поче муцати:

• Па, па, све је могуће данас. Данашње време је пуно новотарија.

Медвед је гледао у Васју и ћутао. Васју обли зној. Он се баци на колена. Поче ридати из свег гласа.

• Добро-де, устани (рече Медвед). Непријатно ми је. Иди кући, Василије, и добро се наспавај.
• Медо, слатки (поче Василије Комич), а можеш ли ми испунити једну жељу да се мало хвалим по атару?
• А шта би ти хтео, Василије?
• Па ако имаш златну праћку, то би хтео.
• Па да имам златну праћку, зар би се бежао од тебе?
• Па онда ти и ниси Бог, Медо.

(Ово је све препричавање. Гогољ је причу написао тако да читалац цепти од ишчекивања знајући да ће се прича провалити у неку урнебесну фарсу.)

• А да ниси ти Ђаво, медо?
• Ђаво? Видиш, та ти је добра… Није искључено. Могао би бити и Ђаво. Јер, признаћеш, медведи ипак не говоре… Него, Василије, хајде лепо скини ту сељачку ношњу и не претварај се више. Ниси ти Василије Комич, ти си Николај Васиљевич. То јест, Гогољ.

И ту се Гогољ прене из сна, тј. престане сањати.

Тако некако гласи та Гогољева прича „Луд је“. Под именом „Хитац из златне праћке“ објавио ју је 1. априла 1825. у кратким причама Записи једног лудака. Десет година касније „Луда прича“ нашла се у збирци Арабеске.