Достојевски: Само руско срце може да пружи уточиште европској тузи

Генијалним умом и чисто руским срцем, Пушкин је први открио главну болест нашег интелектуалног друштва, које се историјски одвојило од тла и издигло над народом. Његовој дијагнози дугујемо откривање наше болести, он нам је први дао наду да није смртоносна и да руско друштво може да се излечи ако се приближи народној правди, писао је Достојевски.

Оно што је чувених руски писац Фјодор Михаилович Достојевски у свом чувеном „Говору о Пушкину“ изговорио те давне 1880. године, на откривању споменика великом песнику, по снази написаног не заостаје за његовим белетристичким делом, а његова данашња актуелност брише временску дистанцу од једног и по века.

О чему је говорио творац „Карамазових“ тог 8. јуна на седници Друштва љубитеља руске речи и зашто је његов говор проглашен „догађајем“ и истовремено оспорен? Коме су упућене речи да ће „наша сиромашна земља можда рећи нову реч свету“?

Морална црта руског народа

Објашњење стиже од самог писца, који је осетио потребу да додатно објасни своје речи.

„Ја у свом говору наглашавам да и не покушавам да руски народ поредим са западним народима у области економске или научне славе. Говорим само да су руска душа и геније руског народа, можда, најпогоднији да прихвате идеју свечовечанског уједињења, братске љубави и трезвеног погледа који опрашта непријатељство, види и поштује разлике, разрешава противуречности. То није економска, нити нека друга слична црта, то је искључиво морална црта и ко може да је оспорава, да тврди да је руски народ не поседује“, објашњава Достојевски свој говор у „Пишчевом дневнику“.

И већ у наредним пасусима славни романописац слика оне којима је објашњење намењено и који су поводом говора имали полемичан и критички став: руску западњачку интелигенцију која није разумевала, још мање поштовала снагу руског народа и његову просвећеност стечену кроз векове. Достојевски слика ону интелигенцију која је тврдила да Русија као сиромашна и неуредна земља не може да има висока стремљења све док „економски и грађански“ не сустигне запад.

Одбацујући такво уверење као чист апсурд, Достојевски му супротставља јасан став да највећа морална богатства духа и њихова суштина не зависе од економске снаге.
„Наша сиромашна неуређена земља, ако се изузме њен највиши слој, сва је као један човек. Осамдесет милиона њеног живља представља такво духовно јединство каквог у Европи нигде нема и не може га бити, па већ само због тога не може се рећи да нам је земља неуредна, а у буквалном смислу не може се рећи ни да је сиромашна.“

Европа оболела, колико сутра може да се сруши

О Европи, којој се тежи, и у којој су се стекла толика богатства, писац говори као о „оболелом грађанском поретку“ који колико сутра може да се сруши.
„Међутим, тај поткопани и оболели грађански поредак нуди се нашем народу као идеал коме треба да стреми, да би тек пошто га достигне могао да протепа неку своју реч Европи“, ироничан је велики писац.

За разлику од словенофила (у које је убрајао и себе, као и самога Пушкина), и става да се „дух љубави и јединства може поседовати и носити у себи и у економском сиромаштву“, либерални руски интелектуалци, према мишљењу славног писца, у руском народу виде само инертну масу која не може ничему да научи, која кочи развитак Русије ка прогресу и коју треба потпуно преобразити.

„Да би се то постигло треба усвојити грађански поредак какав имају европске земље. Наш народ је просјак и кмет што је увек и био и не може имати ни свој лик, ни своје идеје… За народ као што је наш добро је да нема своју историју а све оно што има под том фирмом треба да одбаци с гнушањем. Историју може имати само наше интелектуално друштво коме народ треба да служи искључиво својим радом и својом снагом“, објашњава писац либералне ставове руске западњачке интелигенције.

Пушкинова вера у руски карактер

О њима је на свој уметнички уверљив начин певао и Пушкин, тврди Достојевски, описујући у својим делима „несрећне луталице по родној земљи. Али, насупрот тим луталицама, какав је и Оњегин, стоје бесмртни ликови, попут Татјане која, како каже Достојевски, својим благородним инстинктом наслућује где је и у чему је правда и у дну своје руске душе схвата да се ниједна срећа не може градити на туђој несрећи.

„Код Пушкина се стално осећа вера у руски карактер, вера у његову духовну снагу, а где има вере, ту има и наде, велике наде у Руса“, вели Достојевски и у завршници „Говора“ још једном подсећа на огромни Пушкинов значај који премашује саму књижевност:

„Слободно се може рећи: да није било Пушкина, не би било ни талената који су дошли после њега. Да није било Пушкина не би се, можда, тако одлучно (мада још не код свих, него само код мањег броја) манифестовала наша вера у нашу руску самосталност, наша сад већ свесна нада у наше народне снаге, а затим и вера у предстојећу самосталну мисију у породици европских народа.“

На крају свог „захукталог“ говора Достојевски признаје да је уверење о томе да само руско срце може да пружи уточиште европској тузи, прихватио и од самог генијалног Пушкина.

„Од свих других је руско срце можда најпогодније за свесветско, свечовечанско братско уједињење, трагове тога налазим у нашој историји, у нашим даровитим људима, у Пушкиновом уметничком генију. Није важно што нам је земља сиромашна, њу је `поробљену сузом својом благосиљао Христ`“, закључује Достојевски свој „Говор о Пушкину“.