Достојевски: Европа још дуго, веома дуго неће разумети…

Овај текст је из дио из записа Фјодора Михајловича Достојевског из књиге ,,Литерарни написи“:

,,Моја су убеђења у многоме чисто славенофилска.

Славенофилство означује тежњу да се ослободе уједине сви Славени под врховним начелом Русије – под начелом које можда није баш строго политичко. Славенофилство, сем уједињења свих Словена под вођством Русије, означава још и духовни савез свих оних који верују да һе, велика наша Русија на челу свих уједињених Славена, рећи свету, свем европском становништву и његовој цивилизацији, своју нову и здраву реч, коју свет још није чуо.

Пролетос је започео наш велики рат за велики подвиг, који ће раније или доцније без обзира на све привремене неуспехе који одгађају решење ствари, бити доведен до краја. Тај је подвиг тако велики, сврха рата тако необјашњива за Европу, да се она, наравно, буни против нашега лукавства, не верује у оно што смо јој изјавили у почетку рата, и на све начине, свом снагом нас омета. Прешла је већ и на страну наших непријатеља, и, ако не јавно, формално склопила политички савез против нас, да тако макар прикривено буде против нас, док не дочека отворен рат.

Али о томе касније. Ја сам у главном хтео говорити о утиску који су морали осетити сви који од пролетос, после објаве овога рата, верују у будући, велики, опште човечански значај Русије. Тај јединствени рат, рат за слабе и потлачене, који има да им даде живот и слободу, а не да им их отме – та у данашње дане нечувен у свету циљ рата постао је одједном за све који у Русију верују, један факат који је свечано и са пуно значаја потврдио њихову веру. То већ више није сан, инти нагађање, већ чињеница која је почела да се остварује. А кад је једном почела да се остварује, онда ће доћи и до краја, до оне велике, нове речи коју ће Русија на челу савеза Славена рећи Европи. Та се реч већ и јавила, али је Европа још далеко од тога да је схвати, а ако je и схвати, још дуго неће у њу веровати“. Ето тако су мислили ,,они који верују“. Јест, утисак је био свечан и значајан, и разуме се да се вера верника још јаче очеличила и очврснула. Али, пошто је започела та важна ствар, искрсла су за њих узнемирујућа питања. „Русија и Европа“! Русија је потегла мач против Турака, али, ко зна, можда ће се сукобити и са Европом – а да ли за то није рано? Сукоб с Европом није исто што и са Турцима, и неће се водити једино мачем – тако су одувек схватали ствар верници. И да ли смо ми спремни за тај други сукоб? Истина, реч се већ јавила, али, без обзира на Европу, да ли су је и код нас разумели сви? Ми верници, на пример, проричемо, да само Русија садржи у себи начело које ће решити свеевропско судбоносно питање ниских слојева браће, и то без боја и крви, без мржње и зла — али ће она рећи ту своју реч тек онда кад Европа већ буде натопљена својом сопственом крвљу, јер пре тога нико у Европи не би чуо ту нашу реч, а кад би је и чуо не би разумео.

Да, ми верници верујемо у то, али шта нам засад одговарају и наши, Руси? Они нам одговарају да су све то само понесена нагађања, конвулзионерство, луди снови, пароксизми, и траже нам доказе, знаке, и факта која су се већ догодила. Шта бисмо им засад показали, да бисмо потврдили наша пророчанства? Да ли ослобођење сељака? – факат који се још ни код нас не схвата потпуно као доказ руске духовне снаге? Да ли прирођену и природну нашу потребу за братством, која се у наше време све јаче и јаче испољава испод свега што ју је вековима притискивало. Добро; указаћемо на то. Али ће нам се опет одговорити: и та факта су, само наше конвулзионерство, луди сан, а не факта; и она се могу објаснити на много начина, и према засад не могу служити ни за какав доказ. Ето шта ће нам скоро сви они одговорити. И сад – рећи he они даље – ми који се још ни сами добро не разумемо и не верујемо у себе, ми се сукобљујемо с Европом! A Европа – то је страшна, и света ствар, та Европа! Ех, господо, и нама је, нама, сањалицама-славенофилима, и по вашем непријатељима Европе – и нама је драга та Европа! Драга нам је та земља, и драга будућа мирна победа великога хришћанско га духа, који се одржао на Истоку… И, у страху да се не сукобимо са Европом у текућем рату, ми се највише бојимо да би Европа могла да нас не разуме, и да нас, као и пре, као увек, дочека са гордошћу, презрењем и мачем, још увек као дивље варваре, недостојне да пред њом говоре. И јесмо се ми кад запитали: шта ћемо јој рећи, или показати јој, да би нас она схватила? Очигледно је да ми још увијек имамо и сувише мало од онога што би она могла разумети, и због чега би нас поштовала? Основна и главна идеја наша, идеја наше зачете ,,нове речи“, то Европа још дуго, веома дуго неће разумети. Њој су потребна факта, која би могла сад да разуме, да разуме са њеног садашњег гледишта. Она ће вас упитати: ,,где је ваша цивилизација? Да ли се у хаосу, који ми видимо код вас, игде запажа организација ваших економских сила? Где је ваша наука, ваша уметност, ваша књижевност?“