ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ДЈЕВОЈЧИЦЕ: Бадњи дан 1909.

Поводом Бадње вечери и Божића, Народна библиотека Србије представила је запис из Дневника Љубице С. Јанковић у коме ауторка као петнаестогодишња девојчица пише о Бадњој вечери и припремама за Божић 1909. године у дому породице Јанковић.

Љубица Јанковић своје записе посвећене великом хришћанском празнику завршава искреном вером у идеале, узвишено и лепо који ће постојати док је људи и њихове душе, наводе из НБС.

Љубица С. Јанковић (1894-1974) оснивач је и водећи стручњак етнокореологије, науке о народним играма. Радила је у Етнографском музеју у Београду, била је и сарадник Етнографског института Српске академије наука и уметности и члан више међународних удружења за изучавање народне културе.

Дневник, који је поверен на чување Народној библиотеци Србије, Љубица Јанковић је водила од 1907. до 1974. године.

Изложба „Сестре Јанковић и народна игра – Легат Љубице и Данице Јанковић“ отворена је 18. децембра 2014. у Народној библиотеци Србије и трајаће до 6. фебруара 2015. године.

„Бадње вече. Ма да је тек 10 сати прошло, моји су сви полегали уморни од многог тумарања и послова којима су ових дана – као и увек пред Божић – били изложени. Оца се жали како су му ноге промрзле кад је ишао да купује прасе а после, настојавао и одгледао док се оно напољу – јадно! – клало и уређивало. Мама опет вели, да и ако овај стан ни у пола не задаје посла од оног прошлог – ипак се она једва држи на ногама и зато она не чека никог већ леже“, наводи Јанковић у свом дневнику из 1909.

„И Дана није знала шта би паметније могла урадити, и зато је легла. Само ја пошто сам сав свој посао свршила тј. уредила и ходник и у њега пренела јело све и поређала на цигље, да би измрзнуло и слађе било, а и да се, што је главно, склонила из „шпајза“ од домашаја пацова, мишева и бубашваба – пошто сам све то дакле урадила – ја ево хоћу мало, тек обичаја ради, да ову јадну свеску обогатим којом више шкработином“, додаје она.

„Уосталом, немам шта много рећи, јер – Боже, опрости ми – није ми изгледало да ће сутра Божић, тај, за мене, најсвечанији и најсветлији празник; једино, што нисмо „падали на нос“ од посла, као до сада, па смо све лепо распоредили, те смо постепено све свршили, што смо других година и ако много дана пред празник, све на јуриш спремали; а друго, што нема снега – најлепшег украса божићњег. Оно истина, о вечери смо на најсвечанији начин извршили све верске обреде тј. очитали молитву, отпевали Рождество твоје, обгризли смокву, жути шећер, нишадор и шта ти ја знам још тамо шта – што реко ујче Тика, али тек тек, док погледам напоље, па видим дрвеће голо, земљу голу, и све голо, ништа није обучено у свечано рухо у коме се до сада дочекивало рођење највећег младенца – онда ми се чисто учини да је природа заборавила шта је сутра, и да ништа више не зна за заслуге тог Богочовека чије се рођење сутра прославља. Али не, немам права, јер кад сам поглед свој управила небу, видела сам да су месец и сјајне звездице ишарале цео небески свод и да су се – налик на најскупоценије дијаманте – трудиле, која ће више лепотом својих блиставих зракова уздићи славу Божју и што свечаније дочекати долазак узвишеног детета. Још их има дакле, који умеју ценити шта је узвишено и племенито, шта нам душу препорођава. Не, није још овладала и сасвим победила материјализам и практична проза живота; идеално, лепо и узвишено мора опстати док је људи и у њима душе“, искре божанске, навела је у дневнику Љубица С. Јанковић.

Дневник Љубице С. Јанковић налази се у Легату Љубице и Данице Јанковић, који је завештан Народној библиотеци Србије. По изричитој жељи легатора Љубице С. Јанковић Дневник није био доступан за коришћење 40 година од њене смрти.

Тагови: Бадњи дан, Љубица С. Јанковић