Академик Милован Данојлић, добитник „Велике награде Иво Андрић“ за животно дјело Андрићевог института из Андрићграда, изјавио је да му се чини да се, добивши награду, поново срео са Ивом Андрићем, који је, баш као и Меша Селимовић, Емир Кустурица, Петар Хандке и Харолд Пинтер, пристао да добровољно носи крст овог народа.
– Мора да нешто вредимо када су се ти племенити духови сврстали уз нас, али смо далеко од савршенства и од онога што бисмо могли бити – рекао је Данојлић.
Он је нагласио да је Андрић, између осталог хроничар ишчезавања два моћна европска царства, а да његово дјело шаље поруку да је свака сила за вијека, па и ова која данас тлачи српски народ.
– Столећима увежбавамо трпљење и стрпљење. То треба и данас имати на уму. Када сам га једном упитао откуд му снага да у Београду под окупацијом пише своје велике романе, он ми замишљен и полуодсутан рече: `Када је човек несрећан, али стварно несрећан онда му нико ништа не може`. Несрећа подстиче слободу суђења, она носи жестоку животну енергију. Они који су покушали да нас згазе у суштини су нас ојачали – изјавио је Данојлић за данашње „Вечерње новости“.
У осврту на саму награду, Данојлић је нагласио да је као жив створ осјетљив на пажњу коју му је посветио Андрићев институт, а да је као писац нешто уздржанији јер, како је рекао, није убијеђен у вриједност свега што је урадио.
– За оно нешто што ваља заслужан је Вишњи и, ако је прихваћено од читалаца, то више и није моје. Моје је искључиво оно што је слабо, већ и зато што то нико не жели да дели са мном. Тај терет ми никакво јавно признање не може олакшати – рекао је он.
Данојлић је додао да је награђивање за живота „ствар договора међу живима“, те да он не припада ниједном клану, не шурује са члановима жирија и да се пријатно изненади сваки пут кад га се сјете, како је било и овог пута.