ДАНИЈЕЛ ШИФЕР: Срби први указали на опасност од исламизма

Можда смо га заборавили, али он нас није. Данијел Шифер, европски филозоф, писац и професор на Високој школи лепих уметности у белгијском граду Лијежу, познат као део Милошевићеве „сиве еминенције“ из деведесетих, посветио се данас другим интелектуалним изазовима. Објавио је низ књига, негује правац дендизма, а за свој литерарни рад добијао је и значајне награде, попут оне белгијске Краљевске академије за дело о Оскару Вајлду.

Истовремено, редовно пише о Србима у франкофонским часописима и прати догађаје на простору бивше Југославије. Недавно је учествовао у дебати која је у Европском парламенту организована на тему Србије између великих сила, док је недавно, на сајтовима познатих француских листова „Нувел обсерватер“ и „Експрес“ објавио колумне поводом годишњице догађаја у Сребреници.

– У Сребреници се догодио страшан масакр који представља мрљу у српској историји. Али, није било геноцида. Такође, правична резолуција УН би требало да осуди ратне злочине које су починиле трупе под командом Насера Орића. Обилазио сам уништена села око Сребренице и својим очима видео последице ових страхота. Супротно томе, Хашки трибунал је тог истог Орића ослободио одговорности. Зато подржавам руски вето. Делим уравнотежен став председника Николића и премијера Вучића. Алија Изетбеговић је умро без узнемиравања у свом кревету у Сарајеву, док је Слободан Милошевић скончао, напуштен од свих, у затворској ћелији. То је срамота међународне заједнице.

Написали сте и нову књигу о Косову?

– У септембру би требало да изађе из штампе. Зваће се „У земљи достојанствене смрти: Косово, дневник заборављеног рата“. То је алузија на речи Лорда Бајрона, чувеног енглеског песника, који је дао свој живот за Грчку. Борио се на страни Грка против Отоманског царства. Скромно водећи рачуна о пропорцијама, и ја сам био на страни православних Срба, на Косову, против исламиста и америчког царства. Књига је сведочанство настало за све време бомбардовања НАТО, од почетка до краја, од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Водио сам дневник свакога дана. Ниједан нисам прескочио, и ништа нисам променио. Књига има шестсто страна. Допуњена је мојим аутентичним фотографијама.

Зашто је тек сада објављујете?

– Зато што то раније, једноставно, није било могуће. Била би несхваћена у време када сам је писао. Говорио сам тада ствари које нико није желео да чује. Временом, језик се ослобађа. Сада, с порастом исламског тероризма, може доста тога да се каже. Људи, полако, отварају очи. Медији се мењају. Коначно могу да поручим свету све што сам скривао 16 година.

Историја се данас брзо одвија. Да ли би Србија једног дана и сама могла да уђе у НАТО?

– Била би то грешка. Не бих могао да разумем када би Србија желела да једном буде део ове организације. Да заборавља тако брзо да је била бомбардована, да су стотине невиних грађана страдале под америчким бомбама. С друге стране, разумем то што је партнер Северноатлантске алијансе. Чињеница је да је окружена земљама чланицама и било би веома компликовано да остане изолована као острво окружено натовским морем.

Да ли ми то брзо заборављамо, или смо само прагматични?

– Желео бих да поверујем да су Срби практични. Превише брзо су предали своје хероје, за мало ствари у замену. Срби често раде против својих интереса. Постоји код вас нека аутодеструктивна сила. Дајете се свом непријатељу, кога сте претходно победили. Србија има много илузија. Живи у сновима и митовима. Срби пружају руку, радо опраштају, али и заборављају.

Какве су још карактеристике наше нације, гледано оком споља?

– Имате епско памћење, што се види у књигама Црњанског или Ћосића. Искључени сте из реалности, живите у прошлости и легендама. Мит увек надвлада реалност. Истовремено, храбар сте и частан народ. Помало наиван, такође. Срби су последњи Мохиканци. Сањари. Укорењени у својим епопејама. Превише се ослањате на историјске савезнике. А прошлост понекад може да буде велики тег. Једна од грешака Срба у ратовима у Босни и на Косову је што нису престајали да причају о прошлом времену. Прошлост треба да служи као лекција, а не као пут у будућност.

Како Запад данас гледа на Србију?

– Почињу да схватају да су направили грешку што су на увредљив начин поједноставили рат у Босни и на Косову. Виде сада да је проблем био много комплекснији него што је то представљено. Свесни су да су дијаболизовали Србе, да је реалност много другачија него што су хтели да прикажу. Зато су многи интелектуалци, које су тада неприкосновено слушали, данас потпуно дискредитовани, као што су Бернар Анри Леви или Бернар Кушнер.

Зашто се то променило?

– Продор исламског фундаментализма и тероризма много је утицао на промене у јавном мњењу. Јер, Срби су били међу првима који су указали на опасност од исламизма. Још од почетка рата у Босни истицао сам да је Ал каида била укључена у босанску армију. Исто је било и с ОВК. Сада, када је Запад жртва исламског тероризма и екстремизма, схватају кроз шта су све Срби прошли.

И сами сте у последње време били жртва?

– Озбиљно су ми претили муслимански екстремисти. Зато ме је у Белгији дуго штитила полиција. Говорио сам, између осталог, да је „арапско пролеће“ у Тунису, Египту и Либији било само увод у „исламску зиму“. Тада су мислили да ништа нисам разумео. Али, постоји код нас изрека да је велика грешка прерано бити у праву.

Ако не у НАТО, треба ли Србија, бар, да уђе у ЕУ?

– Она у ЕУ има своје пуноправно место. Тим пре што су Словенија и Хрватска већ у њу ушле. Србија не може да остане сама. Без жеље да идеализујем ЕУ, ипак је то добра прилика да се профитира од услова који у њој владају. Овде се, и поред свега, добро живи. Ако се пореди с остатком света, ЕУ је простор мира и релативног благостања. Теоретски, њене вредности су демократија, људска права, правда и слободе, мада се то понекад не примењује. Али, то је већ други проблем.

Какве би односе, притом, Србија требало да одржава с Русијом?

– Београд никако не би смео да квари своје односе с Москвом. Србија је словенска и православна земља, а њена мајка је Русија. С политичког и економског становишта, интерес Србије је да се приближи ЕУ и да постане њен део. Али, такође, због својих историјских, филозофских, религијских и културних разлога, никако не би ваљало да запостави везе с Кремљом. Србија мора да остане суверена.

Шта је онда решење, пошто нам траже да се усагласимо са спољном политиком Брисела?

– Уместо што од Србије траже да се удаљи од Москве, решење би било да се ЕУ, сама, приближи Русији. То је у њеном интересу. Јер, Русија је у Европи. Истовремено, ЕУ треба да се удаљи од свог ментора Америке.

Како то постићи у овим условима?

– Европа је изграђена на лошим основама. Све је базирано на економским параметрима. Потребна је, најпре, културна и филозофска база, на којој би се, затим, градила привреда. Грчка је за то данас најбољи пример. Европски капитализам је данас до екстрема изграђен по америчком моделу. Постоји проблем између либералне и социјалне Европе.

Шта ће се десити с Грчком?

– Од свег срца се надам да неће изаћи из ЕУ. Био би то страшан парадокс. Испало би да Европа, која се представља за демократску, одбацује земљу која је измислила демократију. Чак је и име Европе – грчко. Грци тренутно дају праву лекцију свима осталима. То је истински час слободе.

Каква је будућност ЕУ?

– Тренутно је у опасности. Не само због Грчке и из економских разлога. Значајне снаге у бројним земљама се буде и траже повратак независности и суверенитета. Потребно је више социјалне правде. Економски модел на ком је заснована ЕУ је потпуно превазиђен. То мора одмах да се мења.

ГРЧКА ЋЕ УСПОРИТИ СРБИЈУ

МОЖЕ ли грчка криза да успори пут Србије ка ЕУ?

– Нажалост, реално је да се то деси. Неправедно је, али је тако. Јер, Европа је сада заокупљена другим проблемима и опрезна према даљем проширењу.

САВЕСТ МИ ЈЕ МИРНА

ЗАМЕРАТЕ ли Србима због начина на који су одговорили на ваш ангажман деведесетих?

– То што су ме Срби одбацили, после десет година максималног ангажовања, за мене је представљало најболније разочарање. Али, савест ми је мирна. Јер, у целој тој причи само сам се повиновао универзалном принципу чисте и једноставне истине, без икаквког другог интереса осим оног да, као слободан човек, испуним своје морално право интелектуалца и хуманисте.

Тагови: Данијел Шифер, Ислам, Срби