Дајана Петровић: Молитва за непријатеље

Чујеш ли авионе?
Не.
Гледам филмове ноћу…
Чују ли се крици ту?
Не.
Слушам гласну музику…
Чује ли се плач кад прелећу?
Не.
Избегавам самоћу…

Плачем
Кад нико не гледа,
Страхујем
Кад се о метама гласно прича
Јер нико не зна
До кад ће ово зло
И зашто је непрецизно, оволико,
Милосрдно…
Умирем,
Тихо да се не примети…
Живот ми свечан к’о Причешће,
Сваки дан је к’о последњи и
Молим се све чешће
Гледајући у висину,
Молим за непријатеље
Господе,
Барем њихова деца да не брину…

Кажу
Проћи ће још само мало,
И кажу
Све ће бити као пре,
Кажу
Тек понеко без руку остаће
А куће…
Куће се и без руку направе.

Кажу да
Ведра ће ноћ бити,
Страхујем
Од звезданог неба највише…
Комшије ће у то име наздравити
И неће се потрести олоши
Кад убију Милицу на ноши.

Рекоше,
Истресоше,
Прелетише,
Па слетише
На мирно тле…
Своју децу
Пред сан да пољубе,
У миру…
После разрешне молитве.

1999-2022.

Дајана Петровић (1981, Славонски Брод), из завичаја Босанског Брода 1992. избегличком попутбином стигла у Србију. Завршила Богословски институт СПЦ на ПБФ у Београду. Објавила четири књиге, поезије и кратке прозе: ,,Созерцање сна“( 2010), ,,Мала слова дуге зиме“ (2012) и ,,У Христа обучени“ (2016) и „Песма је дошла по мене“ (2021).

Лауреат награде ,,Стражилово“ за првенац ,,Созерцање сна“ у издању Бранковог кола из Сремских Карловаца. Добитник је и следећих награда: ,,Милован Видаковић“ за најбољу кратку причу, Српских недељних новина из Будимпеште за причу ,,Вајкина преткомора“, Прва наградa ,,Mилopад Петровић Сељaнчица“ 2018, „Печат вароши сремкокарловачке“ 2021. за књигу „Песма је дошла по мене“…

Опрема и белешка о аутору: Стање ствари
(Фејсбук профил Дајане Петровић)