Дадо Ђурић: Уметност као путовање кроз живот и смрт

Дадо Ђурић је феномен живота покушавао да схвати кроз сликарство. Веровао је да његов рад најављује ствари које ће се тек десити, а с обзиром на то каква је атмосфера у данашњем свету, изгледа да је био у праву, каже за Спутњик кћерка чувеног сликара Амарант Зидон, ауторка његове ретроспективне изложбе у Галерији САНУ.

Од 21. децембра до 2. марта посетиоци Галерије САНУ биће у прилици да погледају више од 50 радова реномираног ствараоца који је свој уметнички пут почео у Црној Гори, наставио у Београду, да би врхунац уметничке каријере достигао у Паризу.

Изложба носи назив „Дадо: Историја природе 1953 – 2000“, а њен наслов, како каже Амарант Зидон, на помало ироничан начин упућује на познатог природњака Буфона, којим је Дадо Ђурић био фасциниран 80-их година.

„То је нека врста ироније јер је мој отац буквално од малих ногу био фасциниран феноменом живота, захваљујући својој мајци Вери, која је била професор природних наука и деди Јовану Кујачићу, познатом лекару у Црној Гори. Деда је тражио од њега да му копира анатомске цртеже, тако да је тај однос према животу укорењен у њему од веома раног детињства.

Често је и говорио да покушава да схвати феномен живота кроз сликарство. И то је у основи његовог уметничког приступа, у свакој области, не само у сликарству, него и у цртежу, графици, скулптури“, истакла је Амарант Зидон.

Живот и уметност као једна целина

Иако сматра да радови њеног оца у контексту свега што се данас догађа у свету актуелнији него икад, Амарант Зидон признаје да није љубитељ поновног ишчитавања уметничких дела.

„Дадо је говорио о животу у целини, а и смрт је део живота, део тог процеса, у којем прво растеш, а потом опадаш. И Дадо је био фасциниран тим процесом. Лекари, на пример, одлично разумеју смисао његовог рада, јер схватају ту органску димензију његовог дела, која је кључна“, каже Амарант Зидон.

Међу изложеним радовима су и нека дела која ће по први пут бити представљена јавности. Амарант Зидон је посебно поносна на три рада из колекције Музеја савремене уметности: „Породица мајмуна“, „Бикини“ и „Вртешка“.

„Та дела потичу из 50-их, преломних година које симболизују много тога. На њима се могу видети полуљудске, полуживотињске фигуре, кавези… И на тим радовима је видљив утицај немачког експресионизма, па чак и Де Кирика, Пикаса. Ипак, може се осетити да већ на тим радовима Дадо развија свој стил, свој веома јединствени свет, који се не може поредити ни с једним другим“, истиче Амарант Зидон.

Рани кораци ка уметничкој слободи

Миодраг Дадо Ђурић рођен је 1933. године у Цетињу, а уметничку каријеру започео је у Београду, на Уметничкој академији. Његово одбацивање соцреализма у периоду студија, као и сукоб с ујаком Мирком Кујачићем, који је био учитељ у Уметничкој школи у Херцег Новом, биле су кључне тачке у његовом уметничком развој.

„Мој отац се као уметник формирао управо овде у Београду 50-их година. Дошао је из Црне Горе, уписао Ликовну академију, студирао је код Марка Челебоновића, веома интересантне фигуре и изузетног наставника. Челебоновић је подстицао своје ученике да развијају сопствену личност, сопствени стил, да буду оригинални. Није желео да се његови ученици угледају на њега, тако да је Дадо имао одличног ментора“, истиче Амарант Зидон.

Према њеним речима, урањање у нову, урбану средину обогатило је сликарски речник Дада Ђурића, који је инспирацију црпео из градског живота, из реклама, огласа.

„Та фасцинација урбаним животом дубоко је укорењена у искуству из Београда, а то се поновило и касније, чак и 90-их година, када је постао фасциниран графитима“, истиче Амарант Зидон.

Заразна енергија Париза: Уметник у сусрету са светлошћу

Иако је почео да развија свој препознатљиви стил у Београду, права трансформација догодила се када је 1956. године стигао у Париз. Тај град је био идеалан простор за уметника који је желео да се усаврши. Ђурић је ту убрзо постао препознатљиви члан уметничке сцене, а повезаност с европским модернизмом и апстрактним експресионизмом били су кључни за његов даљи рад.

„Мој отац је, када је стигао у Француску, био већ формиран као уметник, већ је имао свој свет, свој идентитет. Као што је и сам говорио, под утиском од утамничења у мају 1955. године, касније је сликао неке од својих најзначајнијих радова, као што је ‘Бициклиста’, који је сада у колекцији Центра Помпиду у Паризу, као и ‘Богородица’, која се налази у збирци у САД“, каже Амарант Зидон.

Непрестано истраживање кроз уметност

Док је уметност била његов начин да истражи свет, Ђурић није био само посматрач, већ и активни учесник у разумевању живота кроз уметност. С великим интересовањем је изучавао биологију, анатомију и природу у целини, а одушевљеност том тематиком је постала очигледна у његовим радовима.

„Уметност мог оца је данас савременија него икада. Његов рад се не може свести само на једно значење, јер се стално развијао, истраживао и иновирао“, каже Амарант Зидон, истичући да је управо та способност непрестаног стварања нових наратива у његовим делима оно што их чини изузетно релевантним и данас.

Амарант Зидон признаје да је њен отац, са својим оштрим и проницљивим оком за свет који га окружује успео да обликује и њену личност.

„Ја сам особа која више пише, чита, исправља текстове. Већ 23 године сам уредник у Центру Помпиду у Паризу. Ипак, мој отац нас је водио у музеје, откривао нам сликаре, попут белгијског мајстора Ренеа Магрита и других занимљивих уметника. Он је такав таленат да трансформише околину својом уметношћу јер су уметност и живот за њега, у суштини, били иста ствар“, наглашава Амарант Зидон.