Да бих проговорио истину

Јанко Јелић, књижевник

Једно око гледа у мене, друго у Јанка Јелића. Не, не, никога није било. Сами смо сједјели у једној нишићкој полукафани и нешто муцали о поезији. Знате да је само до мене како ћу гледати на причу. А кад Вам говорим о Јелићу, онда знајте да ту има меса – бубња из жилица крв причања – све је од очију црвено и физиолошки неуједначено, и све подложно брзим, изненадним промјенама. Све је по природи неизвјесно, тако да на махове изгледа хотимично, без неког
заданог реда и правила. Лако је, знате, модерним теоретским апаратима. Њихова слојевита, режњата слика, убрзава и наше, сопствене, метафизичке мрље негдје у нутрини, у диоби, између два принципа, када смо, можда, понајмање сигурни у оно што видимо, јер смо негдје у дубинама иза ума очекивали другачије разрјешење. Нешто као скенер приповиједања, као ренген приче. Зато одлучих да Вам овако просто, и не баш рјечито, покушам описати оно
што сам вршком нерва успио да увежем у Јелићевим нарацијама. Вјероватно Вас чуди зашто сам одабрао да Вам пишем баш о том Јелићу? Не знам! Можда
се цијела ситуација може објаснити једним идиомом, језичком мелодијом, прозодијским варијацијама… Или је боље да Вам кажем да немам једнозначан одговор. (Отуд ваљда и она разрокост с почетка писма?) Вјероватно препознајете (а негдје Вам раније то и поменух) да сам у овим брдима већ тридесетак година, а сада Вам признајем да за све те године ништа нисам успио даразумијем од онога што ме окружује. Та психологија је, некако, изнад природе. Немам за то објашњења. Зато сам се, вјероватно, и дохватио Јелића, односно његовог причања. Не знам да ли је неко у овим крајевима у савременом добу тако ушао у патологију (извините на грубим ријечима) и психологију овдашњег човјека. И то оног забаченог, скривеног, за кога ни најближи не знају кад умре! Лако је причати (мада и није) о булеварима, вревама и градским страстима… Код Јелића страсти као и да нема, осим оне нагонске љубави према животу, и, запамтите, трпљењу. Не бране трпит’ – каже један јунак на формални упит – Како сте? Након тога тешко је не замислити се… А ко истрпи до краја тај ће се… Знате Ви која ријеч дође на концу. Или како да објаснимо сегмент приче која до у детаље описује пут на ћетаљу (тако домаћи
овдје називају коња), кроз оштру сњежну мећаву, неког грудоболника, који од куће до доктора, свега пет-шест километара прти (пробија се кроз сњежне наносе) готово цијелу ноћ. Не бране трпит’ – говорио је грудоболник кроз сњежне вјетрове, као што је јуче истим ријечима одговорио из прикрајка пећи.

Златни човјек, Јанко Јелић

Прочитао сам до сада доста Јелићевих прича, његових илузија и имагинација, али за једно сам, свакако, морао да увежем пажњу. Говор, идиоми, прозодија… Кад бисте само видјели Јелићеве приче, оно што приповиједају, не би Вам умакле двије чињеница – Јелић пише чистим српским књижевним језиком, ван дијалеката, али читалац стиче непогрешив утисак да су нарације исткане на идиому краја о коме говори. Ту се, морам Вам рећи, може створити поприлична забуна… (Можда и овдје играју улогу она два ока с почетка писма?) Ако питате два читаоца шта су у једном пасусу прочитали, и како им се чини говор наратора, немојте се чудити ако добијете два дијаметрално супротна одговора. И зашто баш тако? Несумњиво је у питању пробрана лексика, али без претјеривања и усиљености, тек толико да изабране ријечи бљесну ту и тамо, и створе ону паралелну слику. И довољно. Ријеч тако постаје јача и увјерљивија. На другој страни су, отисци ума, психолошке мапе ликова, односно јунака Јелићевих прича. Неки данашњи људи постају они давно прошли. Уз њих је све оно што им треба, а тога не да није довољно, него је увијек уз границу немаштине. Али како овдје кажу – Не бране трпит’! или – Не дај Боже горега! Ми рационалисти бисмо то дефинисали као крајњу нужду за утјехом и оном психолошком поставком о очевима и дјеци и киселом грожђу. Кроз њих, међутим, схватите једну истину није свако вјеровање природно. Избор је, барем према ономе што се код Јелића чује, веома једноставан – вјеруј и прими дато, или немој вјеровати. Зато се и отвара ново питање – којим онда шумарком. А у шумарцима се, у оној полутами, управо најбоље види
како се кроз плазму ваздуха црвен мјехур надима. Баш то – метафизичко, језичко, духовно – људско – у овим приповједањима наговорило
ме је да Вам напишем ове тек ситне крхотине о Јелићу као приповједачу и трункама његовог дјела које сам тек по површини загребао.
Све оно сложеније и крупније – и књижевно-теоријско, и психолошко, и стилско, и лингвистичко… захтјева далеко веће замахе од једног писма написаног негдје упредвечерје, између два олујна удара вјетра. Због свега што сам покушао да Вам кажем, знајући Ваше ставове према искључивости и наглашењу (Чим си нешто нагласио, одмах си пренагласио!) усудио бих се, на личну одговорност, да саопштим оно ка чему су ме довеле све ове слике. А довеле су ме, опет се браним личним ставом, до помисли да данас, овдје, не постоји аутентичнији и истинитији прозаик од Јанка Јелића, нарочито у његовом приповједним атарима, гдје обрађује неке сопствене опште теме, одакле нам се оне онда намећу као нужне и неизбјежне. Толико о општем погледу на овог писца.

О драмама ћу Вам, можда, писати неком другом приликом!