Многи пишу најразличитије ствари о овом сасвим неочекиваном филму, који се одједном појавио из мрака и магле упорног хрватског ћутања о почињеном геноциду над Србима током Другог светског рата. И многи су притом у праву, сви на свој начин и из перспективе коју су изабрали. Па је, по томе, овај камерни филм међународне продукције постао прави феномен – пошто га, рецимо, српски националисти критикују исто колико и хрватски, а хрватски либерали хвале колико и њихови српски сличномишљеници. А комунисти се не оглашавају (с ове наше стране: јер их боли факат уништења Дианине картотеке од стране Титове власти; а с хрватске: јер тамо комунисти, практично, и не постоје).

Знам ја добро све грехове овог филма – не само према српским мученицима, већ и према истини о томе шта се догађало у те четири године страдања Срба у паклу Ендехазије. И то да се не види ниједан једини појединачни злочин усташких џелата (највише што се показује је хрватска полицијска патрола која грубо баца са стола породице Будисављевић храну намењену Србима у првим логорима тек основане нацистичке и расистичке хрватске државе); и то да се реч ”Срби” чује само пар пута у целом филму, јер се (по ондашњим Павелићевим и Будаковим упутствима) они називају ”православцима”; и то да се спашавање деце посматра искључиво из позиције ”добре намере”, а не и (такође присутне) идеје похрваћења и покатоличења српске деце, која се на тај начин претварају у будуће мрзитеље сопственог народа и очеве ”хрватских бранитеља” из последњег (такозваног ”домовинског”) рата; и то да се надбискуп Степинац приказује изузетно благо, сасвим неодговарајуће истини (иако се, индиректно, показује његова незаинтересованост да помогне макар деци у логорима смрти државе у којој је он био важан ”чимбеник”); и то да је број ”добрих Хрвата” овде неупоредиво већи од оних њихових, мање саосећајних сународника (што је ординарна неистина); и то да се у униформама и са оружјем на готовс овде приказују искључиво Немци, а не Хрвати, и да се због тога поздравља са: ”Зиг хајл!”, а не са: ”За дом спремнни!”; и то да се уопште не говори (ниједном једином речју) о страдању стотина хиљада одраслих Срба, мушкараца (већ само о Српкињама и малој Српчади)… да не настављам даље.

Али, по мени, све је то мање важно – пошто се то и није могло очекивати са потписом хрватске кинематографије – већ је много битније оно што се, овим филмом, несумњиво добило и што је неупоредиво битније од наведених нетачности, ублажавања и изостављања. Посебно зато што се српска страна, након скоро тридесет година (током деведесетих) обновљених сукоба са хрватском државом и војском није сетила да сама покуша да уради ма шта на исту ову (пре свега, нашу) тему. Ништа. Па је ово, практично, први филм који уопште говори о злостављању српске деце од стране хрватског народа и њихове (”лепе”, ”вољене”, ”вековима сањане”, како кажу) злочиначке државе.

Тиме се, за почетак, филм Дане Будисављевић о Диани Будисављевић појављује као смели противник оних хрватских историчара који поричу страдање српске деце (и не само деце, већ и свих других Срба), пишући иронично да је у Јасеновцу страдало пар стотина или, највише, пар хиљада људи разних националности, а да је смртоносни логор, наводно, био само један привремени камп у коме се ”радило само до подне”, а затим су се, у остатку дана, свирале гитаре и виолине, организовале позоришне представе и концерти, узимале књиге из библиотеке и толико добро живело да су многи Срби, након што су пуштени из Јасеновца (?), решили да ”драговољно остану ту”, јер им је било боље него да траже посао у ратом разрушеној земљи”.

Постоји тамо Србин пореклом (тако се он и даље изјашњава) који живи у Хрватској и кроз своје књиге убеђује људе да су добродушни Хрвати спашавали српску децу од њихових неодговорних родитеља са Козаре, пошто су их ови, тобоже, остављали саме након борби са хрватском војском (па је, по њему, Јастребарско био, у ствари, само прихватни логор за спас те напуштене деце са Козаре, а захваљујући доброти усташа и ”часних сестара”). Овај полудели квази-историчар се зове Игор Вукић и син је неког несрећног Србина који је, као дечак, преживео логоре у Хрватској (а у зрелим и старијим годинама стао на страну Туђманове политике). Па су његови паклено-иронични коментари органски део садашњег односа хрватске јавности (њиховог ”гласа народа”) према ”проблему у вези страдања Срба од стране НДХ”. То докле су они дошли у својим лажима и искривљавању истине није забележено до сад у читавој познатој историји човечанства.

Усташки Србин Вукић је, својим ”истраживањима” навео словеначког писца и редитеља (по имену Роман Лељак) да напише књигу и направи псеудо-документарни филм под насловом ”Јасеновачки мит” у коме, без трунке стида, наводи број од 1.645 укупно страдалих логораша свих националности за четири године постојања Јасеновца (од којих су многи страдали од глади и болести, па се збир тамо убијених смањује на још много мањи број, од којих су само понеки били Срби)! И ова про-усташка књига и истоимени филм се слободно промовишу по читавој Хрватској (а понајвише на локацијама у власништву Римокатоличке цркве)…

И све то морамо да имамо у виду, ако смо довољно поштени – да ствари, дакле, посматрамо из овог (тупог) угла хрватског бизарног, сулудог поигравања са почињеним (а непризнатим и неосуђеним) злочинима. Јер је управо таква ситуација у (Колиндиној и Милановићевој) Хрватској, после свих могућих и немогућих склањања, скривања и забрањивања истине о најстрашнијем злочину почињеном у овом делу света. Па да кажем, сасвим укратко, шта је то револуционарно ново и по нас тако важно, а што нам доноси овај филм. ”Дневник Диане Будисављевић” је:

1) показао слике одушевљених Загрепчана током уласка ”окупационих” (за њих, очигледно, ослободилачких) немачких трупа;
2) приказао језиве слике болног умирања српске дечице у хрватским логорима;
3) покренуо причу о нељудском отимању наше дечице од њихових мајки;
4) дао прилику сваком гледаоцу да чује дирљиве приче преживеле српске деце (сада осамдесетогодишњака), снимљене на местима њиховог страдања из ратних времена, са изнесеним сећањима која цепају срце сваког иоле нормалног човека;
5) аргументовано показао да су и други грађани Хрватске (који нису били Срби, Јевреји и Роми) могли да, попут Диане Будисављевић, ураде понешто корисно по ”православке” препуштане умирању у Павелићевим логорима (заједно са њиховом децом): могли, али нису;
6) на документарним кинотечким снимцима указао на стално подизање руке у нацистички поздрав од стране свих могућих хрватских удруга, војника, друштвених организација и појединаца (за разлику од, на пример, Срба у Србији који то нису ниједном и никада урадили, урачунавајући ту и припаднике Недићевих и Љотићевих јединица);
7) успоставио директну везу између хрватског нацистичког и хрватског комунистичког руководства, а кроз идентични негативни однос према деловању Диане Будисављевић (па је, чак, у филму приказан и бивши ендехазијски службеник како опет долази код Диане у стан, сада као део нове комунистичке власти, по њене каталоге српске деце и односи их у неповрат)…

Могу ја тако још, помињући и друге, за Хрватску и међународну јавност важне, доприносе овог филма откривању до сад апсолутно забрањене теме почињеног геноцида над Србима (лажно и цинично оптуживаним ”за геноцид”, који је једино почињен над њима). На томе хвала и Дани и Диани, пошто је учињено макар нешто у ситуацији опште равнодушности хрватске јавности према страдању Срба (како пре скоро 80, тако и пре 25 година, па и сада). Али ћу сада поменути само две ствари од многих.

Пре свега, сећање преживеле Српкиње на умирање деце у настрашнијим мукама (налик на костуре, прекривене мувама и са испалим дебелим цревом), док замишљено милује исти онај зид у некадашњем логору пред којим су се та страдања догађала. И говори да би, да може да говори, овај зид испричао толике језиве и страшне приче. Признајући да су оне, мало старије Српкињице, бежале од оне најмање дечице која нису знала ни да говоре, нити умела да се пожале, и пуштале их да умру сама, напуштена од свих… Са дугим ћутањем након овог признања које могу да разумеју само они који могу да замисле како је стварно то тамо и тада изгледало.

То је био тренутак када више нисам могао да задржим сузе, колико год се трудио све време… И камен би проплакао, а не син мајке одрасле у Дому за ратну сирочад и унук у Јасеновцу ко зна како мученог и убијеног логораша Ђуре Деветака (и његовог оца Душана)… Али, најважније од свега је то што је читава Хрватска тог доба приказана као сабласни пејзаж у коме, без икакве сумње, влада сам ђаво. НДХ је снимљена и показана у црно-белим нијансама, у загрљају стално присутне магле, као место где пребивају зло и одемоњени послушници Злога. Шта више од тога тражити од једног филма (и то у делимично хрватској продукцији), који говори о аустријској супрузи православног Србина, а у сигурној и сувереној, драјеровски аскетској режији њене скоро истоимењакиње (иначе, Српкиње из Хрватске)?

И ко год буде поменуо да је НДХ зачетак и прво отелотворење идеје хрватске самосталне државе – понеће у овој и оваквој поставци ствари и оно семе зла које је, недвосмислено, владало том и таквом ђаволском земљом. То је допринос овог филма, који смо добили на поклон (с Неба), и то са стране са које заиста нисмо могли да се надамо нечему таквом. Зато, у име свих пострадалих српских (и свих других) мученика, хвала Дани и Диани и свима који су помогли да се овај филм ипак појави пред закорелом свешћу и успаваном савешћу свих оних који о том страдању нису ни размишљали, а камоли заплакали и замислили се. Многи по први пут у животу. Више нема назад. Сада су врата пакла отворена.

Аутор Драгослав Бокан

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб