ЦРТИЦЕ ИЗ ДНЕВНИКА ДОСТОЈЕВСКОГ: Наћи ће народ у себи заштитна и спасоносна начела која наша интелигенција никако у њему не налази

Наши западњаци су такви људи који данас са неком нарочитом злурадошћу и ликовањем на сва звона звоне да код нас нема ни науке ни здравог разума, ни умења ни стрпљења, да нам ништа друго не преостаје него да као пуж пузимо за Европом и да је у свему ропски подржавамо, да је, штавише, у интересу европске безбедности чак и опасно мислити о нашој самосталности; а сутра – писнете ли само да сумњате у безусловно лековиту моћ преврата што се код нас пре два века одиграо – они ће одмах сложно, као у хору, повикати да су сва ваша маштања о народној самосталности само лук и вода и ништа више; и да смо ми пре два века од гомиле варвара постали Европљани, и најпросвећенији и најсрећнији, и да смо док смо живи дужни да то са захвалношћу памтимо.

Мало ли је пута досад народ морао самог себе да спасава! Наћи ће он у себи снаге да се одбрани као што је увек и налазио; наћи ће у себи заштитна и спасоносна начела – управо она начела која наша интелигенција никако у њему не налази!

На учитељска места код нас сада већином долазе млади људи, који чак и желе да чине добро, али не познају народ, сумњичави су и неповерљиви; после првих, понекад веома ватрених и племенитих напора, такви млади људи се брзо умарају, постају зловољни и почињу своје место да сматрају за привремено док не нађу неко боље, а онда се или коначно пропију или за десет рубаља већу плату бацају све и беже главом без обзира, беже чак и без икакве плате, беже чак у Америку „да би доживели шта је слободан рад у слободној држави“. Тамо, у Америци, неки одвратни бизнисмен исцрпљује нашег младог човека тешким мануелним радом, закида му на плати, чак га и песницама бије, а он после сваког ударца кличе у себи од среће: „Боже, како су ти исти ударци у мојој домовини реакционарни и гадни, а како су овде, напротив, племенити и либерални!“ И дуго ће му се још тако чинити; та неће ваљда због таквих неких ситница да изневери своја уверења?!