ЧОВЕК ПЕВА ПРОТИВ СМРТИ: СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ВЛАДИМИРА МЕДЕНИЦЕ

 

СЛОВЕСНИК НА САЈМУ

 

Ко, на Сајму књига, близу улаза у Халу четрнаест, није срео Владимира Меденицу и боравио на штанду „Логоса“, међу руским боготражитељима уведеним у књиге чија слова пламсају доказима да је Русија једина земља која се граничи са Богом, одозго и одоздо (нисам то рекао ја, него Рилке) – тај мора да није ни био на Сајму књига. Јер Меденица је Дон Кихот и кнез Мишкин нашег издаваштва, подвижник духа непомирен са претварањем књиге у пукост робе. Тај словесник је заточник оног доба када је књижара, а не банка, била светиња вароши и велеграда. Он је, такође, и један од, све ређих, доказа да не долазимо на, да употребимо Његошев израз, „сајам несмислени“, сајам комерцијални, него стижемо на сусретиште духова који се препознају тако што, жудно и у вртлоглавом заносу, миришу свеже одштампане стране, унакрсно читају одломке, будно мотре на упутнице из фуснота.

Стоји Меденица на свом штанду, и копљем Логоса, коме настоји да служи кроз издавачку кућу „Логос“, пробада аждаје новчане незајажљивости, што је продрла и међу издаваче. Поодавно, чини се. Штампа оно што вреди, и што не траје само до прве читалачке поспаности.

Меденица је, свесно или несвесно, намерно или ненамерно, био потпуно маргинализован     од стране званичне, прозападне културне политике. У извесном смислу, та маргинализација је успела. На срећу и хвала Богу, не сасвим. Да су услови у сфери издаваштва било потпуно равноправни, урадио би он и више. Али и у томе има Божијег промисла. Човек је слаб. Да су му свесрдно помагали, каже Меденица, ко зна коме би он сада господару служио.        Јуродив као и свака права руска вредност, Србин по ономе „Не да се, али ће се дати“, он самосвојно постоји. И то је довољно да бисмо знали да нисмо побеђени.

Ево, баш сада, Меденица завршава Антологију руске приче 19 и 20. века у десет томова на око 7000 страна, (првих пет томова већ је изашло из штампе у издању ИК „Невен“) коју је годинама припремао са нашим уваженим професорима, теоретичарима руске књижевности и преводиоцима Миливојем Јовановићем и Миодрагом Сибиновићем. Тиме ће његова издавачка мисија, како сам каже, бити „коначно окончана“ или, додајемо ми, успешно доведена до свога врхунца.

 

ДА ЧУЈЕМО РУСЕ

Ево шта о јунаку наше повести пише на руском Интернету: „Глави уредник српске издавачке куће „Логос“ Владимир Меденица је философ, стручњак за књижевност, издавач, руководилац издавачког пројекта „Руски боготражитељи“, аутор многих текстова о руској философији, култури, литератури. У правом смислу речи Владимир Меденица је „подвижник руске културе“, како каже чувени стручњак за руску философију, заслужни професор Московског државног универзитета М. А. Маслин. Меденица је узео на себе сасвим невероватан пројекат – издавање књига руских мислилаца на српском језику. Међу њима су дела Достојевског, Соловјова, Флоренског, Булгакова, Фјодорова, Розанова, Мерешковског, итд. Објављивао је, поред појединачних наслова, и изабрана дела Берђајева, Шестова, итд.

Поред класика руске мисли, Владимир Меденица објављује и савремене философе и писце, међу којима су и Ајтматов, Хоружиј, Дугин, Гачева, Семјонова, Варава, итд. Нарочито је било важно објављивање у ИК „Логос“ фундаменталног енциклопедијског речника „Руска философија“ у два тома чији је састављач угледни професор Московског државног универзитета М. А. Маслин“.

Професор А. Б. Мазуров, историчар, својевремено ректор Коломенског државног педагошког института, о њему каже: „То је потресно – да се један човек осмелио да крене у такав подухват пропаганде руске културе“.

 

ЗАВИЧАЈАЦ

 

Нису га заборавили ни његови Румљани. У монографији о његовом родном граду Руми „Рума, у Срему кићеном“ – граду који тако често помиње у својим књигама и говорима, и коме је заједно са својим другом из детињства Жељком Стојановићем подарио културну манифестацију „Дани словенске писмености и културе“ која се ево већ једанаесту годину успешно одржава свакога маја током седмице у коју пада дан Светих Ћирила и Методија и којој по квалитету програма, то одговорно тврдимо, нема премца не само у Србији него и шире – у рубрици посвећеној знаменитим Румљанима стоји записано да је: „Владимир Меденица jедан од најзначајнијих српских философа и београдских издавача данас, човек који је у српску културу широко увео руски „сребрни век“ и изнова нам открио културни „континент Русија“.“

Наши завичаји су  наша огледала.

Наши завичаји су алфе и омеге нашег битија. То су, како је говорио Жарко Видовић, смислом преображени предели.

Зато је лепо кад те завичај схвати.

 

СИН ВАСКРСИТЕЉ

 

Чувена Анастасија Гачева, која се тако уверљиво бавила не само Достојевским и Николајем Фјодоровом, философом свеопштег васкрсења, него и многим другим мислиоцима и писцима руског такозваног „Сребрног века“ (прва трећина 20. века) о Меденици каже: „Владимир Меденица је један од оних за које свет није мртав механизам, већ живи макрокосмос ко­ји дише; он осећа биће у целокупној ње­г­о­вој пуноћи, у це­локупној његовој изобилној разно­вр­с­но­сти, сагледава Бо­жански, софијни лик света, воли и сао­сећа са сваком твари, од трунчице на длану до далеке зве­зде. Воли их – за­то што постоје, зато што су наша браћа по постојању. Са­осећа с њима – јер су, као и све што по­стоји, „бачени у власт смрти и пролазности” (Н. А. Бер­ђајев), јер пате и му­че се несвесно и немушто.“

И још: „Љубав као стварни ослонац Васељене, суштина Бо­жан­ства, основа Царства Божјег, универзални и највиши прин­цип везе ствари и бића… Руски хришћански ми­сли­оци често су о томе писали. Владимир Меденица је њи­хов духовни наследник. Син васкрситељ – у ис­тин­ском, богочовечанском, фјодоровском смислу. Шта је еди­ција „Руски боготражитељи” коју он од 1994. године об­ја­в­љу­је у сарадњи с пријатељима, ентузијастима, ако ни­је ва­скрсавање љубавно-срдачно, сродничко обнавља­ње оног сабора лица који је представљала руска мисао 19. и прве трећине 20. века? Да, кад се оно одвија на про­сто­ру Кул­туре, која је по самој својој суштини борба са ен­тро­пијом, живи огањ који се супротставља хладноћи не­бића. Али за активно хришћанство, које постаје „оства­ре­ње жељеног“, стваралачко памћење јесте први корак ка оно­ме што је било и живело у пуноћи Царства Божјег.“

Тако Руси о Меденици.

И ти Руси, свесни величине и васељенског (свечовечанског) значаја своје културе 19. и 20 века, значаја који се, нажалост, из разноразних разлога данас систематски прећуткује или смишљено умањује не само на Западу, него често и код нас, знали су да се одуже Меденици као једном од ретких „странаца“ који је тај епохални значај уочио и на кога се у својим размишљањима надовезао. За своје издаваштво је 2019. године награђен орденом и медаљом Руске државне библиотеке са ликом њеног оснивача Николаја Петровича Румјанцева за изузетан допринос ширењу руске културе, а за своја размишљања почаствован је тиме што се његово име нашло најпре у Енциклопедији руске философије (2014), а потом и у великом Философском речнику, који се у Русији појавио у јануару ове, 2021,  године .

И СРБИ СВЕДОЧЕ

А књижевник Бранислав Матић вели: „Открио је непознати континент. Увео у скривени век, о којем су само неки од нас понешто знали. Без њега ко зна да ли бисмо, и кад, спознали ко су заправо Фјодоров, Соловјов, Флоренски, Флоровски, Леонтјев, Иљин, Хомјаков… Или Чингиз Ајтматов и Андреј Платонов. Урадио је више него катедре, институти, академије. Много више. Много дубље и далекосежније. Кад год желимо да дамо пример за културни подвиг првог реда, у овом времену изгубљености и велеиздаје, можемо мирно навести његово име.“

Кад човек види чудодела Владимира Меденице, не очајава што су нам институције рушевне: и један на бојном пољу је ратник, рекли би Руси. А смеран је, смирен, зна своју меру. Зато Драгослав Бокан с пуним правом истиче: „Он је добио силу по мери (и величини) свог смирења и његов подвиг апсолутне посвећености дру­гима га је умањио толико да он и не признаје да заиста постоји, а камоли да је „значајан“.“

О Меденици и његовом издаваштву су похвално писали или на трибинама говорили и други знаменити српски писци и ствараоци. Треба поменути имена Небојше Крстића, Дејана Ђорића, Богдана Лубардића, Момчила Селића, Светислава Пушоњића, Дионисија Николића, Николе Милошевића и Милана Влајчића, итд.   

А Ти, драги читаоче?

Да ли си чуо за Меденицу?

Ако ниси, узнастој да сретнеш, макар кроз књиге, тог драгоценог нашег човека, културотворца који је звоно, или, можда прецизније, оно златно бренце које удара час у једну, час у другу страну звона, и позива да се гледа преко обзорја мртвачке епохе која нам је запала.

Треба чути за Меденицу. И чути га како звони.

И сазнати, између осталог, како је срео Русе, чијем стваралаштву је посветио читав свој век.

 

КАКО ЈЕ СРЕО РУСЕ?

 

Меденица се сећа: „Чим сам дошао у Београд, у „Просветиној” антикварници наишао сам на две књиге друкчије од свега у очевој библиотеци, у којој није било нових руских и западних писаца. То су биле књиге Краљ времена Велимир Први  Виктора Хлебњикова и Петроград Андреја Белог. Оне су потпуно одредиле моју студентску естетику и схватање модерности, а у њима, тек касније сам постао тога свестан, уопште није била раскинута веза са баштином. Напротив, оне су представљале оно ново-старо, за мене, заправо, оно право. То ме је и сачувало, нисам скренуо с пута и завршио негде као уображени „човек свога времена”. Тада сам гледао и Рубљова Андреја Тарковског. После Бондарчуковог Рата и мира, који сам гледао у Руми још као гимназијалац, ово је био први руски филм који је некако сам собом држао паритет западним филмовима и нашим филмовима „црног таласа”. Имао је слику вере и величине крста, руског крста. Увлачио ме је у дубине мога сопственог бића, роднога народа и родне историје. Памтим сцену Христовог распећа у руском снегу. Тек после гледања тог филма почела је да ми се, полако, отвара стаза мога животног пута, којом су већ многи прошли. Стаза Богочовечанства. Био је то потрес с којим се никако више нису могла мерити лака подрхтавања тла од свих других филмова. Западни филм је тада био добар, али није био дубок.“

Био је то Меденичин пут ка руском свечовештву.

 

ОД ЗОФИЈЕ ДО СОФИЈЕ

 

Каже Меденица, сећајући се својих мисаоних почетака:“Нас неколицина, с разних година и с раз­ли­читим сту­дентским ста­жом (неки беху већ у фази „вечитога сту­дирања“, с тим што тада још нису ни наслућивали да никада неће завршити факултет) тражила је у философији и нешто више него што је просто разумско излагање и образлагање, тражила је оно што би фи­лософију, како смо мислили, вра­тило њој самој, ње­ној „фило­лошкој дефиницији“, и што би је укинуло као „стро­гу науку“, тражила је интуицију, уобра­зи­љу, што се у неким правцима, макар у траговима, још увек мо­гло наћи, и, на­дасве, оно што је у фи­ло­софији у свим временима било апсолутно недо­зво­љено – осе­ћање, осећање и срце. Ону изворност која је постојала у самом ње­ном имену, а сада се у „срп­ској“ транс­кри­п­цији и изговору те речи потпуно из­гу­била (говоре и пи­шу, мимо целог нормалног света, фи­лозофија, а не философија како је једино испра­в­но јер је софија – мудрост, а зофија – мрачњаштво). Зато смо и за­во­лели Ничеа. Ниче је фило­софи­рао са страшћу, фи­ло­софирао је чекићем, како је сам говорио, али и он ми се у једном тренутку учинио ог­ра­ничен, зат­во­рен у неке паганске кругове, за­тво­рен за ис­тински људски проблем, његова кон­цепција над­човека и це­локупне етике с оне стране добра и зла почела је одједном да одбија многе међу нама јер смо упоредо почели да откривамо и хри­шћанство, то јест наше, вољом атеиста и комуниста и про­грамом соција­ли­стичке школе, покопано право­славље.“

Отац Јустин је једном, пред својим духовним сином, јеромонахом ( потоњим владиком ) Амфилохијем, рекао:“Да нисам срео Христа мога, и ја бих био као несрећни Ниче“. И заплакао је.

Меденица је, такође, срео „рускога Христа, славјанскога Христа“ ( Тин Ујевић ). Вредело је.

 

ЗВЕЗДАНО НЕБО И МОРАЛНИ ЗАКОН

Владимир, витешко срце нашег издаваштва, и Канта је умео да претумачи по нашем, по словенском; да слови, а да не буде нем, као остали апстрактни Немци:“А сам Кант, тај велики непријатељ пси­хо­ло­ги­зма и сваког емоционализма, ипак је, може би­ти, један је­дини пут „попустио“ пред неком вр­стом осећања када је у својој Критици практичног ума на­писао: „Две ствари изазивају у мени усхићење. То су зве­зда­но небо нада мном и морални закон у ме­ни“, осим, наравно, ако ово његово усхићење (што је врло веро­ватно) није било, попут Спино­зи­не Amor Dei intellec­tualis (без плача, без радости, без икакве страсти), само некакво инте­лек­туално ди­вљење-чу­ђење из кога се, по старима, и родила фи­лософија, и ако, схо­дно томе, у њему није било ни­каквог рада осећања. Али ја сāм, заиста, никада и нигде о те две ствари нисам могао да мислим или говорим без осећања, и то је било тако чак и пре него што сам за тај мој („осећајни“, „ср­дачни“) од­нос према „зве­зданом небу и моралном закону“ до­био „тео­риј­ску“ потпору у рус­коме космизму и, уопште, у чита­вом оном правцу који се назива ру­ска религиозна философија, а који сам тек ка­сније открио.“

Мисао се не може мислити без срца. Мртво срце – мртва мисао. Мртва мисао – мртав човек. Ако срце не поје, онако како је о њему писао Иван Иљин, онда се онеми кадаверским ћутањем.

 

РУС И ЈЕСТЕ СВЕЧОВЕК

 

Меденица, опет: „Достојевски је негде рекао от­прилике ово: Енглез, Француз или Немац никако не могу ући у руску душу и схватити руски дух, а Рус то може, он може ући како у душу Енглеза, та­ко и Француза и Немца, и схватити је баш онако како би је и они сами схватили. Јер, по Досто­јев­ском, Рус је онај који стоји изнад сваке поделе, на­ци­оналне искљу­чивости, Рус је онај који у себи но­си нешто свечовечанско. Ко је икада читао дела Владимира Соловјова могао је уо­чити да је „отац руских симболиста“ имао јединствену способност да у потпуности уђе у западни дух, да исто­времено философира и као Немац (са тешком немачком ди­јалектиком појмова и метафизичком дубином), и као Ен­глез (са емпи­ристичком, позитивистичком прецизношћу, гото­во цепидлачком, скептичком употребом пој­мо­ва и термина, уважавањем чињеница), и као Фра­н­цуз (са оним превасходно француским ква­ли­тетом мишљења у коме се јасност и разговетност преплићу са финоћом из­ла­гања), а да притом остане Рус, с руском душом, с руском осећајношћу… С друге стране, аутору ових редова није познато ни­једно класично философско дело у коме би Немац фи­ло­софирао као Енглез, Енглез као Француз и Француз као Не­мац…“

Зато се Запад боји руског универзализма, спремности да се буде брат свих људи. Они у свему виде Петра Великог и Стаљина, империјализам и фанатизам. Зар је случајно билдербершки мештар Карл Блит рекао да је руско правослаље опасније од исламског фундаментализма? Духовно мртвом Западу смeта живо хришћанско свечовештво, засновано на чињеници да су, како су говорили свеци православног Истока, сви људи један човек, сверодни Адам, и да је свачија крв – моја крв, и свачија суза – моја суза.

А нарочито ако је суза детиња.

 

НЕМИРЕЊЕ СА СМРЋУ

 

Горчина смрти је кључно питање сваког људског живота. Сваки удах, сваки издах, сваки гутљај и залогај смрт зна да загорча. И сваку мисао. Брана Петровић, велики дечак српске поезије, певао је, полетно: „Пролеће је опет: киша пољубаца.“ Али је, болно свестан, на врхунцу заноса, додавао: „Љубећи ме, љубиш будућег мртваца“. А Јаков Титич из „Чевенгура“, романа Андреја Платонова, жалио се: „Па нека све умире, али да бар мртво тело остане цело, имао би шта да држиш и памтиш, а овако, дувају ветрови, тече вода, и све пропада и претвара се у прах“.                          Ипак… Не може се човек помирити са смрћу. У песми „Смрт пријатеља“, већ поменути Брана, поводом одласка драгог човека, каже: „С његовом смрћу не могу да се помирим / – толико је био жив тај човек у животу.“ И Стеван Раичковић, у „Црном Владимиру“, поручује: „Све што је икад имало/ Живот, до уре удесне./ О није мртво нимало./ ( Бар неке ноћи чудесне ).“                                                          Зато су нам, увек и свагда, као хлеб потребни људи који поричу смрт. Људи који не признају да заувек нестајемо. Људи који се не поистовећују са небитијем.

 

НЕПРИЈАТЕЉ СМРТИ

Један од њих је и Владимир Меденица. Он је, скупа са Русима чије књиге објављује, непријатељ смрти, и зато каже: „Живот је добро, смрт је зло. Зло није истинито, његов живот је само при­ви­дан, смрт није истина, не живи, не дише, не постоји. Смрт је лаж, небиће; не храни, не одржава, не постоји; смрт се тако показује као једно, у најјачем смислу те речи, ништавно ништавило. Живот је добро, а смрт је зло. Зло и добро не могу коегзистирати, не могу сапостојати у једном бићу, да би добро постојало, да би живот постојао, у њему не може бити зла, не може бити смрти, живот мора бити бесмртан. Само је бесмртни живот добро, бесмртни живот за све. То је Истина.“

И опет: „Живот је добро, а смрт је зло. Само је бесмртни живот добро, бесмртни живот за све. Смрт мора бити уништена, побеђена, да би заживело биће у целини, да би заиста тријумфовала Истина–Алетеја, Истина–Јестина у Истини–Животу, Животу вечном са свима и за све…“

Немогуће је живети као ништавило у ништавилу.

Човек није ништавило у ништавилу.

Његов гроб није јама, него храм.

 

ЖИВОТВОРНИ ГРОБОВИ

Зато нам Меденица поручује: „Гроб је место на коме живи остају уз своје мртве. У коме живи чувају, хране своје мртве. У гроб ми сахрањујемо, сачувавамо, дакле, онај животворни крст, крст љубави, Истине−јестине и Истине−Алетеје, Незаборава, Вечне Памјати, одржавамо га, сачувавамо до времена док се не оспособимо да „и већа дела чинимо“, а одбацујемо заувек, тј. преда­јемо забораву онај римски крст болести, мука и смрти… (којима смо још увек подложни у свом фактичком бићу).“

И наши мртви нису мртви – они васкрсавају у нама: „Лик умрлог, очишћен моћном руком Незаборава, који делује и у нашем сећању, очишћен од свега грешног, ружног, лажног, тај и такав његов лик чисти и нас саме, и ми сами се у том сагледавању, у тој визији, у том тренутку неизрециве туге–смирења појављујемо пред собом и пред покојником у свом најчистијем, најлепшем и најбољем издању, у свом као за вечност припремљеном лику. Враћена душа постаје душа света, усамљеност постаје саборност, смрт се губи, нестаје као магла пред светлошћу сећања на вечни лик умрлог кроз који просијава лик Незаборава.“

Из усамљености у саборност – то је пут за човека.

Саборност је заједница покојних, живих и нерођених.

 

СВИ СМО МИ ИЗ ДЕТИЊСТВА

 

Меденица је по оцу из Ајвалије код Приштине, Црквине код Колашина и Вогња у Срему, по мајци из Личког Тишковца и Мартин Брода, у Крајини. Рођен је у Руми 1953, и каже да је, ако има нечег вредног у њему, то стекао на њиви са дедом Миланом Бурсаћем, Личанином, предратним жандармом, који се колонизацијом „насукао“ у равници. С тим дедом, сваког лета, копао је, под ужареним сунцем, њиву:“Та бескрајна равница била ми је толико тешка да се на њој могло само маштати, а често ни то. Али како би се касније завичај могао волети да је у њему све било лако, да није било патње и прекаљивања? Управо ту, у родном граду, где сам завршио основну школу и гимназију, и на ужареним њивама деде Милана – сада то знам – у мени је рођена утопијска жудња за неким бољим светом, па и моја религиозност. После дединих њива чак ми је и Кант био подношљив.“                                                                                     Рај је срео у завичају мајчином, код баке Босиљке, у Медићу код Мартин Брода на Уни, као седмогодишњи дечак:“Нисам то могао ни да замислим. Од вода сам дотад видео само равничарску Саву, на коју смо понекад ишли бицикловима на купање, и Јарчину, мутни канал на који ме је отац понекад водио на пецање. Ујутру, када сам се пробудио и изашао напоље, био је то шок лепоте и бистрине: неколико водопада се обрушавало у плавичасто језерце изнад куће, а онда су из њега истицала два снажна потока наливајући две јаже испред комшијских кућа… Памтим: када сам први пут пришао јажи, нагнуо се и уронио руке у воду, истовремено са свежином запахнуо ме је онај дивни мирис маховине на седри. Био је то рај, рај бабиног и мог завичаја, за којим увек чезнем. Моја слика света у којем неће бити мучења, света игре и радости, свежине и слободе. Света у којем ће бити утољена свака жеђ.“

И када ће, по Откровењу Јовановом, Бог отрти сваку сузу из очију Својих страдалника.

 

СВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВАНО

 

Меденица, као и руски боготражитељи, зато зна оно због чега се живи (иначе, нема смисла живети) – живимо да бисмо памтили: „Мој је отац у мени оставио оно највише: жуд­њу за лепотом, правдом и истином, оставио ми је и ве­ру у Бога, он, који у Бога није веровао, али се није стидео нити плашио да позове у нашу кућу све­ште­ника Перу када би овај завршио службу у храму који се налазио преко пута наше куће и да преда мном, кога је васпитавао у духу комунисти­чких иде­ала, дуго разговара с њим, оставио ми је љубав пре­ма природи, према животињама, оставио ми је све. Моји родитељи, мој отац и моја мајка, моји пре­ци, све су ми они оставили. Јер они су ме упутили, от­крили су ми и небо, и Бога, и све живо. Да, да, да! Трипут је у праву Николај Фјодоров: „Ми немамо ништа своје, све нам је даровано“ …Захваљујући моме оцу, који је веровао у кому­нистички прогрес, али је волео да седи и попије коју ракијицу са мојим дедом по мајци, бившим краље­вим вој­ником, четником и предратним жандаром, дакле, оличењем свега реакционарног – за мене је про­ш­лост увек била лепа, моје детињство је било онај врхунац среће ка­кав никада више нећу дожи­ве­ти; то није била пр­ља­ва, одвратна прошлост коју ди­јалектички треба уки­нути… напротив, то је била про­шлост коју је тре­бало васкрснути!“         Владимир Меденица је, дакле, наш философ васкрсења. На први поглед – скроман издавач књига за посвећенике. На дубљи поглед – ратник против смрти. Син који, како рече Анастасија Гачева, жели да васкрсне своје претке, не само телесне, него и духовне. А књиге која објављује су та мала васкрсења, која нам он редовно приређује као издавачка изненађења.

И ми их жељно чекамо.

 

И ОПЕТ: КО ЈЕ МЕДЕНИЦА?

Комшинка из Руме, која је радила са Меденичином мајком, једном му је рекла:„Е мој си­не, не да је тво­ја мај­ка била жена! Нама се већ не жи­ви, уби нас фа­бричка хала, ал` кад твоја мајка запе­ва, цела хала при­хвати, запе­вају све жене, поди­гне нас Сми­ља све из мрт­вих, и тако нам прође од­вра­тни дан, који ни­када не би прошао да није било твоје мај­ке…“

И син се дао на мајку. У овом одвратном свету, којим владају банкократе и корпоративни нацисти, ти човеколики глодари у служби оца смрти, сатане, у свету у коме се из Града иде директно на Ђубриште (а нигде Замка), Меденичина издавачка делатност, а нарочито његова личност, чине да се Смисао и даље јавља на обзорју српске културе.  Уз њега схватимо да, док год борба (племенитом књигом и неовдашњом мишљу) траје, ниједан наш дан није изгубљен, ма колико таман био.

Руска философија, настајала и у царско – хришћанско доба, и у доба ГУЛАГа, философија којој је Меденица служио и служи, делује лековито, чак и кад је у њој пшеница Еванђеља помешана са плевом фантазмагоричних визија прешироких потомака кнеза Владимира Сунца Јарког (које, ипак, не можемо самовољно да сужавамо). У тој мисли  се ђаво са Богом бори, а бојно поље су срца људска, како рече Фјодор Михајлович.

И, упркос свему, увек победи Христос.

Хвала Владимиру Меденици што, попут своје покојне мајке, пева у овој планетарној фабрици привида, у хали глобалистичког нихилизма која нас уби својом нечовечношћу. Хвала му што пева, и тиме нас позива; хвала му што звони, и тиме нас буди. На многа блага и творачка лета, драги наш Меденице!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ПРОШИРЕНА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“