ЧИЈЕ СУ ГУСЛЕ: Како је упис певања уз гусле на Унескову листу, као део баштине Србије, узбуркао духове у региону

Словенци нам украдоше ајвар, Чеси шљивовицу, једва гусле некако спасисмо али ни та ствар није до краја сигурна. Ако комшије буду упорне, одоше и оне ма колико биле „од јавора тврда“.

Наиме, након што је Унеско певање уз гусле уврстио на репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа као део културне баштине Србије, дигле су се на узбуну Албанија, Црна Гора, Хрватска, Босна и Херцеговина – конкурс је и даље отворен – које такође намеравају да се и они по овом основу кандидују а траже и да се постигне консензус о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури. Сад још само да се јаве Ирак, Иран, Сирија, Емирати.., – неће ваљда и Турци, они се у гусларским песмама нешто и нису прославили – па да се ова најновија балканска ујдурма тотално интернационализује.
Истовремено, црногорско Министарство културе је замерило што је гуслар приликом отварања Културног центра Србије у Пекингу био обучен у црногорску народну ношњу чиме је Србија, како тврди Министарство, „посегнула у конкретно културно наслеђе Црне Горе“.
Србија је одговорила како је наш „пекиншки гуслар“ био одевен у ношњу „коју су носили и носе Срби у Црној Гори и Херцеговини и то је чињеница коју ниједна нова идентитеска конструкција не може да измени. Део српског наслеђа, и то веома изразит, потицао је и потиче из Црне Горе и Србија овом приликом није узела ништа туђе“.
Кад се све сабере и одузме довољно за Трећи балкански рат, па ком опанци ком обојци ( чији ли су они, да је знати) а ком гусле.
А у суштини, кад се разгрне магла од балканских зађевица, омраза, суревњивости и нарцизма малих разлика и ствар постави хладно бирократски види се да Србија никоме ништа није отела али се једном, неким случајем, јесте прва сетила и да не брани никоме да јој се по том основу прикључе. Упис на листу Унеска не значи да су Срби измислили гусле и гуслање и да ће од сада наплаћивати ауторска права сваком ко превуче гудалом преко разапете коњске длаке. Заштићена је, легитимно и са пуним правом, етномузиколошка баштина српског народа али она не подразумева гусле као инструмент – лепо стоји нематеријална баштина, а гусле су конкретна ствар – него, пре свега оно што уз њих иде а то је вековна културна традиција коју, пре свега, чине епске песме као део усмене народне књижевности. Певање уз гусле је, како напомиње етномузиколог др Данка Лајић Михајловић, облик историјског памћења , начин формирања и изражавања нашег културног идентитета.
Или како је за РТС објаснио наш амбасадор при Унеску др Дарко Танасковић : „Гусле и гуслање нису заштићени бренд алкохолног пића где би био кажњен неко ко за тим брендом посегне“, па сходно томе и друге земље имају право да се прикључе овој номинацији, појединачно или колективно.
Наравно, да је својатање гусала и гуслања део шире политичке приче и потребе појединих народа да свој идентитет потврде и на тај начин, па ће свако од њих наћи аргументе да докаже како управо они имају ауторско право над гуслама. На инструмент вероватно нико нема тапију и кад би се враћали у прошлост трагајући ко је први на Балкану гусле метнуо у крило дошли би до седмог века и византијског цара Ираклија а чачкајући још дубље у прошлост и до старе Грчке и Кине. Међутим, кад се мери оно што је и како уз гусле појано, онда је ствар на страни Србије, тачније српског народа коме су гусларске песме кроз његову тегобну историју постале значајан део идентитета.
Оне су неодвојив део српског националног бића, само што се то биће у међувремену мало поцепало па се узрок актуелних „гусларских“ трзавица може тражити и наћи управо у тој чињеници. Ако ништа друго, бар Црна Гора по том основу не би требала да има проблем и дилеме али тренд нове црногорске државотворности која се гради управо на отклону од српства произвео је и овај сукоб.
Ту везаност и преплетеност најбоље је описала Исидора Секулић: “ Срби поред иконе и оружја имају још једно оружје , тако моћно а тако благо, које срца соколи и душу раскриљује а та икона је светиња народна – гусле.У њиним лаганим звуцима лежи сила, која је уништила ропство, раскинула ланце,подигла слободу, спасила народ.Србине, ако ти је мила и света успомена предака, а ти љуби и чувај гусле, пази ту светињу, не дај да пропадне највећа слава храбрости Србинове! Док има гусала, биће и Срба!“.
А док има Балканаца, биће и спорења. Мало нам је зачкољица и несугласица, него ћемо се још прегањати око тога ко је први издубио јаворово дрво, разапео на њега кожу, затегао длаку и загудио у славу….Цара Лазара, Баја Пивљанина, Скендербега, Звонимира или Твртка. Јер, ако наставимо да се међусобно требимо, о нама данашњима неће имати ко гуслати и све ће ове битке бити узалудне.