ЧЕШЋЕ МИ ЈЕ МОМО У ГЛАВИ НЕГО ЊЕГОВ ШЕШИР НА ГЛАВИ: Матија Бећковић чува драгоцену збирку поклона пријатеља – знаменитих Срба
Фото И. Маринковић
КАД осећа бесмртност живота, академик и песник Матија Бећковић носи шешир Моме Капора, упали цигарету упаљачем Душана Радовића, пребира бројанице аве Јустина Поповића, пише пенкалом Милована Ђиласа, седи испод Лубардине слике „Сумрак богова“, котрља лоптицу воска коју му је пружио Атанасије Јевтић, окружен фотографијама Стевана Раичковића и Борислава Михајловића Михиза, гледа икону митрополита Амфилохија.
Тада, како каже, осећа љубав која се прелива на оба света. Можда је то разлог зашто се не раздваја ни од „Ленкиног прстена“. Подсећа га на његову прву и највећу љубав. Откако га је добио за најлепшу љубавну песму на српском језику, за „Парусију за Веру Павладољску“, увек је на његовој левој руци.
Примајући награду те 2006, песник је рекао да му је најмилија од свих: „Није чест случај да најлепша песма буде посвећена најлепшој девојци једнога народа и да та девојка буде из најплеменитије породице града Србобрана. Ленка Дунђерски је надахнула великог песника Лазу Костића да је у песми обесмрти.“ А, као што је Ленка инспирисала Лазу Костића да напише Santa Maria della salute, тако је и Матију његова непрежаљена супруга Вера Павладољска подстакла на стварање најлепших стихова.
Успомене су постале део Бећковићевог живота.
– Да нема успомена не би било ни пријатеља. Живот је припремање будућих сећања. Рачунам да још није куцнуо час за коначни инвентар – каже нам песник.
– Моја ризница се може пажљивим читањем пописати у мојим песмама, рецимо у књигама „100 мојих портрета“, „Мојих 80“ и „Онамо намо“, објављеним у Компанији „Новости“. Ту сам се својим пријатељима стиховима одуживао, а плашим се да набрајам ко ми је шта дао и чиме ме је задужио. Нека тај попис прави неко други. Тај неће никога заборавити и прескочити.
НАУК СВЕТОГ ЛУКЕ
ПИТАМО Матију да ли себе сматра богатим човеком, с обзиром на драгоцености које су му пријатељи даровали.
– Богат је онај ко даје а не ко прима – каже песник. – Наше је оно што смо дали другима. То је наук Светог Луке који је моја крсна слава.
Матија каже да је лакше утврдити како је дошао до Капоровог шешира, него ко га је њему дао и како је доспео у његове руке.
– Мени је чешће Момо у глави, него његов шешир на глави, кога понекад носим у летње дане – каже нам. – Момо се стално жалио на своју паметну главу, што није довољно округла да се може шишати на нуларицу. Сад је коме ћу га ја завештати.
Шешир и капа су неки симболи у Матијином животу. Сећа се раних стихова:
„Откада главу
промолих из мајке
Ја се само склањам од безумне хајке
Уместо да сам на
дугачком штапу
Отуда прво
истурио капу
И док потроше ук
испамећења
Одлагао муку и славу рођења“
Питамо Матију откуд код њега пенкало најпознатијег дисидента Милована Ђиласа.
– Не знам на које пенкало мислите, разменили смо их више од једног за 30 година пријатељевања – одговара нам. – Драгоценија од пенкала је алуминијумска оловка у коју се ставља графитна мина којом је дуго писао на робији. И њу ми је поклонио. Имам уоквирен и један лист тоалет папира на којем је неколико редова „Изгубљеног раја“ Џона Милтона који је он превео тамнујући у затвору у Сремској Митровици.
Када га питамо откуд код њега упаљач Душка Радовића, Матија се уозбиљи и каже:
– Ако наставите са таквим питањима довешћете ми извршитеље на врата. Душко и ја смо рођени у исти дан, па смо тада размењивали и поклоне. Али, сви ти дарови су ситни у односу какав је пријатељски дар био он сам. Немојте никоме рећи, али тај упаљач ми је даровала његова жена а не он. Душко ми је донео из Њујорка Богородицу насликану на кожи коју је купио од неког Индијанца.
Окреће се Матија према Лубардиној слици „Сумрак Ловћена“.
– Морамо се надати да сумрак неће вечно трајати и да ћемо после сумрака на Ловћену видети и излазак сунца – говори песник. – Сутрадан, пошто је у Дому омладине представљен часопис „Уметност“ посвећен одбрани капеле на Ловћену, у навечерју Српске нове године, на вратима мог стана појавила се Лубардина супруга Вера: „Ово вам је послао Петар“. „А где је он?“ „Ено га у таксију. Носи дар и Скендеру Куленовићу.“ Скендер је за исти часопис написао сонет „Тарих за Ловћен“ чији је први стих посвећен Мештровићевој скулптури Његоша: „Самар орла не товари на ме“.
Поред стола – кончана бројаница.
– Ава Јустин ми је уз прву књигу „Житија светих за јануар“ поклонио ову бројаницу. Када сам то открио мати Гликерији, рекла је: „То је велики благослов“.
Показује нам Матија куглицу од воска коју је на литијама у Никшићу добио од владике Атанасија Јевтића.
– Восак који му је са свећа капао по рукама, скупљао је у лоптицу и пружио мени. Сачувао сам је. Када сам на Богословском факултету говорио о њему и Амфилохију показао сам ту лоптицу и замолио публику да ми објасне зашто је чувам. Они би то морали да знају боље од мене. Митрополит Амфилохије је један од оних после чијег одласка не верујем у речи: Никад више. Видећемо се ми опет – гледа према икони на којој је насликан његов пријатељ.
Годинама је Матија међу пријатељима био најмлађи, а када су они отишли постао је најстарији.
УСПЕЛА РАЗМЕНА СА МОНАХОМ
КАО посебну драгоценост, Бећковић нам показује хемијску коју је донео из манастира Оптина пустиња у Русији. Оптина је руски Хиландар који је у комунизму био претоврен у концентрациони логор.
– Био сам са владикама Амфилохијем и Иринејем на служби – прича нам. – Поред мене је један монах нешто записивао простом, провидном хемијском оловком. Пошто му се мина сломила, он ју је превезао концем и унутра исплео читаву воденицу да би могла да ради. Извадио сам златни „крос“ и понудио му размену. Брзо ме је разумео и то прихватио. То је био један врло успео „чејнџ“.
– Михиз ми је био и пријатељ и истомишљеник – прича нам. -Драматизовао је „Међу Вука Манитога“ за Народно позориште и боље од мене је говорио ровачким дијалектом. Написао сам му у једној посвети: Бориславу Михајловићу Ровчанину, Матија Бећковић Михиз. Са Стеваном Раичковићем сам био у Сенти, Суботици, Колашину и у Хиландару пре 46 година. Нас двојица смо били једини који су се купали у Егејском језеру. Монаси се купају ноћу, или се у ћелијама, како сам чуо, чисте маслиновим уљем. Стеван и ја смо се раздрагали као деца. Никад као тад нисмо били мањи и ближи један другом. Накупили смо белутаке из мора, па их оверавали хиландарским штамбиљем и доносили пријатељима на поклон. И на његовом и на мом столу, ти белуци стајали су као притискачи за папир. Хиландарски штамбиљ је избледео, па морам поново отићи да још једном тај белутак оверим и запечатим.
