У првом интервјуу по добијању ”Андрићеве награде”, Матија Бећковић говорио за ”Искру”:

„ЋЕРАЊЕ НА ЈОШ“ –
СРПСКИ ПЕРПЕТУУМ МОБИЛЕ

• ”Ја се надам да Иво Андрић за мене нешто ради и на небу, како је већ радио на земљи… Тамо ће имати више могућности”

• ”Српску историју одредила је њена географија, а ту онда нема среће”

• ”У данашња кандила се не сипа уље, него црна нафта”

. Уз честитке на ”Андрићевој награди”, примећује се да није прошло много времена од када сте написали песму „Ниси ти више мали“, а ево, већ, награде за животно дело… Да нису пожурили, мало…?

– Некада се награда за животно дело додељивала постхумно, и сабрана дела су се објављивала после пишчеве смрти… Али, све се на овом свету променило, па и то.

. Ви већ 59 година говорите стиховима, а Његош је живео само 37 година и толико рекао! Да је поживео још – да ли би се ико усудио говорити стиховима?

– Па, он је, отприлике, живео колико и Исус Христ и у његовој судбини се поновила Христова судбина на много начина.

. Ви сте „пропевали“ релативно касно, тек сте са 18 година објавили прву песму… Шта би онај Матија из „Младе културе“ рекао овом Матији, да ли је одрастао?

– Поезија се пише данас као и пре две хиљаде година. Потребна је оловка и парче чистог папира и довољна је једна рука – ако је трећа.

. А шта би Његош, државник, ових дана рекао својим потомцима са НАТО значкама на грудима?

– Он би рекао: „О, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио… Сам да Милош оста на сриједи са његова оба побратима, те би Србин данас Србом био!“

. Шта им Ви нећете прећутати?

– Ја нећу прећутати да је то учинило Монтенегро, а није Црна Гора.

. А, шта би Вук могао рећи данашњим сународницима ако би их, осим по псовкама, могао и препознати?

– Пишите као што говорите, немојте да лажете… Ха, ха, ха…!

. Међу таквим Србима, таквим грађанима Србије, какав је положај данашњег уметника или писца у Србији?

– Уметност је отписана, политика је без алтернативе. Уместо да уметност реформише политику, политика је реформисала уметност. Али, то није само наш случај, тако је у целом свету. Међутим, то је за времена, а поезија је вечна.

. Кад смо већ код Срба и Црногораца, да ли се са она два слова разумемо више или мање?

– Наша азбука са тим словима није ни мања, није ни виша, ни мања…

. Како сада Ваше стихове на српском језику са црногорског језика превести на „неолиберални“ црногорски језик?

– Па, једино да они који говоре на црногорском, да их истовремено титлују.

. Када погледате данашњу Србију шта видите, и у чијим је она рукама? У европским? Европејским? Америчким? Руским? Међународне заједнице? Или успева да остане својих руку заточеник?

– У свачијим, сем не у српским.

. Али, рекли сте „на срећу свако има право“, имају ли Срби право на срећу?

– То ћемо сазнати тек на крају.

. За Иву Андрића сте рекли да Вас је помагао и штитио где год је могао. Сада сте и под заштитом његове награде и бедема његовог и Кустуричиног града… Можемо ли очекивати да сада „пропевате“ још јачим језиком?

– Ја се надам да он за мене нешто ради и на небу, како је већ радио на земљи… Тамо ће имати више могућности.

. Да ли сте Ви срећан човек и јесте ли успели да пронађете оно „мало“ о којем пише Иво Андрић?

– Мање сам очекивао од живота, па се може рећи, ако не да сам био срећан, да сам био срећне руке.

. А, шта је то „мало“ што недостаје Србији да би постала земља срећних људи?

– То што је њена географија одредила њену историју.

. Има ли умора од тог непрестаног и непрекидног „ћерања“, или обећавате да ћемо се још „ћерати“?

– То је наш перпетуум мобиле!

. Да ли је данас, као у Његошевом времену, довољна парола „нека буде што бити не може“, па да опстанемо?

– Да, само, она је у наше време преформулисана – „Нека буде што бити мора“.

. Уз оволико писаца и песника и оволико водитељки и старлета у данашњој српској књижевности, па и у Српској академији наука, како чујемо, уз оволико награда, жалите ли што нисте добитник и, рецимо, Виталове награде…?

– Ха, ха, ха… У данашња кандила се не сипа уље, него црна нафта.

Тагови: Андрићев институт, Иво Андрић, Матија Бећковић, Награде