БРАНКО РАДОВАНОВИЋ: ЛАВ ТОЛСТОЈ – ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЕКСКОМУНИКАЦИЈЕ

У плејади руских књижевних стваралаца посебно место заузима гроф Лав Толстој. Његова дела Ана Карењина и Рат и мир, као јасна социолошко-психолошка слика руског друштва деветнаестог века, на читаоце остављају јак утисак. На основу анкете у којој је учествовало 125 најцењенијих америчких и британских књижевника проглашен је за најбољег књижевника у последњих двеста година. Ипак, у богатом опусу овог књижевника сусрећемо дела која, са хришћанског становишта, изазивају многа питања.

Интересовање за религију Толстој истиче још на почетку свога Дневника, који је водио цео живот. Ту налазимо његову жељу да оснује нову религију. То би била практична Христова религија која би била ослобођена од вере и тајни. Она би требала да у центар интересовања постави радост у свету и да се ослободи есхатологије, односно есхатолошких момената. Његове антицрквене ставове већ налазимо у његовим делима Црква и држава (1882) и У чему је моја вера (1884). Будући да се противио не само црквеним, већ и државним институцијама, његова дела су најчешће цензурисана, а један од таквих примера је и дело Народне приче из 1886. године. Након романа  Васкрсење који је објавио 1899. године, а у коме је довео у питање фундаменте хришћанства и хришћанског наслеђа, Синод Руске Цркве је донео одлуку да га искључи из Цркве. Толстој је у својим делима отворено негирао учење о Светој Тројици, одбацио је свете тајне, а говорио о Христу као човеку, а не као Богочовеку. Сматрао је Божију милост великом и да Бог неће правити разлику између праведника и грешника, а молитву у заједници је сматрао излишном.

Страхујући какве би последице могло да изазове искључење Лава Толстоја из Цркве, будући да је био изузетно цењен у многим културним круговима, Синод Руске Цркве је дуго разматрао да ли да донесе одлуку о искључењу Толстоја из Цркве. Санкпетербуршки и ладошки митрополит Антоније извршио је притисак на Синод Руске Цркве, па је Синод Руске Цркве, 22. фебруара 1901. године, донео „Акт о одступању грофа Толстоја од Цркве“. Црквене ведомости, званично гласило Светог Правитељствујушчег Синода, објавио је акт о искључењу Толстоја из Цркве и он гласи:  „Познати у свету писац, Рус по рођењу, православан по крштењу и васпитању, гроф Толстој, у прелести гордога ума свога дрско је устао на Господа и на Христа Његовог, и на свето Његово наслеђе, јавно се пред свима одрекао Мајке Цркве православне, која га је одгајила и васпитала, и посветио своју књижевну делатност и Богом дани таленат ширењу у народу учења супротних Христу и Цркви […]. Због тога га Црква не сматра својим чланом и не може га сматрати док се он не покаје и не васпостави своје општење са њом […].

Одлуку о Толстојевом искључењу из Цркве су пренеле све тадашње новине. Оваква одлука Синода је поделила јавност. Отворила се општа полемика у друштву. Једни су хвалили одлуку Синода о Толстојевом искључењу, а други говорили да Синод нема права да искључи Толстоја из Цркве. Ни данас до краја није јасна улога државе и синодског обер-прокурора Победоносцева у синодској одлуци о искључењу. Неоспорно је да је он био велики непријатељ и мрзитељ Толстоја, јер је препознао да је бездушни циник Топоров у роману Васкрсење управо он. Из преписки између цара Николаја и Победоносцева може се наслутити да је и цар сматрао ово решење Синода превише радикалним.

Неколико дана након одлуке Синода, Толстој је објавио свој одговор на акт о искључењу. Пре свега је истакао да га је на одговор натерала подељеност која се јавила међу народом, а наводи и пример како су му неки повикали: „Ено ђавола у људском телу“. Сматрао је синодску одлуку пуном недостатака, површном, произвољном и неправичном. Истакао је мишљење да је учење Цркве лаж, скуп празноверја и враџбина. Детаљно је образложио заблуде које су му стављане на терет. Потврдио је да не верује у Свету Тројицу, да је то једна басна, да о Христу треба говорити као о човеку, јер то има смисла, а учење о Христовом божанству сматрао је за хуљење. Посебно детаљно је образложио учење о светим тајнама, које је поистоветио са простим  враџбинама, а као бесмислице је навео сва молепствија, иконе и мошти.

Своје обраћање завршио је речима: „Почео сам с тим што сам заволео своју православну веру више од свога спокојства, затим сам заволео хришћанство више од своје цркве, сад волим истину више од свега на свету. И данас се за мене истина подудара са хришћанством како га ја схватам. И ја исповедам то хришћанство и радосно живим и спокојно и радосно приближавам се смрти“.

У позном добу свога живота Толстој је писао многе критичко-теолошке списе, али су они пали у заборав захваљујући његовој богатој литерарној заоставштини кроз чију призму се данас Толстој посматра. Преподобни Варсонуфије Оптински је био упућен од стране Синода да поразговара са Лавом Толстојем док је овај био на самртном одру, а сродници Толстојеви му нису дозволили да уђе у просторију где је боравио Толстој. Лав Толстој се упокојио 1910. године на железничкој станици у Астапову у 82. години живота, након што је у сред ноћи напустио дом. Сахрањен је без опела. Софија, супруга грофова, са којом је укупно имао тринаесторо деце, обраћала се писмима Синоду.

Будући да су се јављали покушаји да се о Толстојевој религиозној мисли говори као о специфичној херменеутичкој методи (Александар Мењ, Владимир Назаров), треба истаћи да су угледни руски мислиоци: Лав Шестов, Сергије Булгаков, Николај Лоски, Николај Берђајев, Васиљ Зењковски и Иван Иљин изнели своја мишљења и закључке у којима говоре негативно или у потпуности одбацују Толстојеву религиозну мисао. Последње две деценије је поново у жижу интересовања дошло питање о Толстојевом искључењу из Цркве. Тако видимо у руским медијима да су се Толстојеви потомци 2001. године обратили Руској Цркви са молбом да одлука о његовом искључењу из црквене  заједнице буде преиспитана. Ова молба је, наравно, одбијена. Сергеј Степашин, угледни руски књижевник и председник руског удружења књижевника, обратио се 2010. године са новом молбом за црквену рехабилитацију Толстоја. Одговорио је архимандрит Тихон Шевкунов: „…изопштење човека, који је сам себе из Цркве изопштио, не може бити укинуто“.

Два момента са краја живота Толстоја већ више од једног века нас остављају у недоумици. Први се односи на спречавање његовог разговора са Варсонуфијем Оптинским, а други на његову смрт на железничкој станици, односно на питање где се упутио Толстој, да ли можда у Оптинску пустињу. Ипак, чињенично је стање и жал да је Лав Толстој умро екскомунициран из Цркве Христове.