БРАНКО РАДОВАНОВИЋ: Боготражитељство Исидоре Секулић

Две жене су код Срба обележиле прву половину двадесетог века: једна је Ксенија Атанасијевић, прва жена професор факултета, а друга је Исидора Секулић (1877-1958), прва жена академик и наша истакнута књижевница. Исидора Секулић је била свестрана особа-ерудита. Говорила је седам језика и била врсни познавалац природних и друштвених наука, али ми је најчешће помињемо као аутора бројних романа: Ђакон Богородичине цркве, Сапутници, Кроника паланачког гробља, Његошу књига дубоке оданости…

Чињеница је да је Исидора током целог свог живота била искрени боготражитељ и мистични созерцатељ, иако о својој искреној религиозности није отворено говорила у својим млађим годинама. Потичући из Војводине, у једном Алманаху из 1928. године говори какво је било тамошње окружење: да је свештенство било угледно и радно, да су постојале верске школе, а да су жене знале Свето Писмо и по њему управљале домом и породицом. Сећајући се окупације из Великог рата она је записала: “У првој окупацији, крстила сам се још слободно, пред врло постан ручак, или пред парчетом чудно модрог и зеленог хлеба, али још за својом трпезом и пред својом ватром“. Значајни део свог живота провела је у свом дому на Топчидеру, живела је као хришћански аскета, хранећи се врло скромно и читајући Беседе под гором Епископа Николаја Велимировића. Неретко је описивана као апостол самоће, а њени савременици су посведочили да она као да није живела у граду него у манастиру и као да није читала и писала у радном кабинету него у келији испосничкој. И сама ће на једном месту истаћи да је она монашки тврда.

 Као књижевни критичар  имала је дивљење према књижевним ствараоцима у чијим књижевним делима је препознавала универзалне моменте који су се односили на религију, поезију и философију. Код књижевних стваралаца тражила тај религиозни осећај, који није поистовећивала са религиозним доктринама, већ религиозну мисао, духовност, излажење из себе у виши стадијум созерцања и на основу тога расуђивала да ли је књижевник успео да победи свакодневни песимизам, пролазност и смрт. Тако она каже за Тина Ујевића да његови стихови из Лелека сребра представљају стихове једног модерног псалма, да захваљујући религиозности у његовој поезији нема мржње, а да у сукобу који постоји између песимизма и религије, песимизам бива поражен религијом. Разматрајући стваралаштво песника Милана Ракића она му приговара да остаје у оквирима свакидашњег песимизма и да код њега нема додира са религијом или сукоба са религијом. Упоређујући песме Мисао Милана Ракића и Мисао Његоша, она исказује дивљење Његошу како је он над песимизмом, пролазношћу и смрћу истакао духовну надмоћ. За Исидору он представља идеал генијалног уметника и  „Прометеја у српству“. Зато и пише студију Владика Раде, која ће тек пред само издавање бити преименована у Његошу књига дубоке оданости. Нажалост, претрпeће од комунистичког идеолога Милована Ђиласа такву критику да ће други том рукописа посвећен Његошу спалити.

Исидорин боготражитељски пут одвео је Исидору до Топчидерског храма, где је последње године свога живота проводила у молитви и разговору са свештеником овог храма. У Топчидерској цркви Исидора је сазревала као боготражитељ, некако сви њени боготражитељски путеви слили су се у овај храм. Њено боготражитељско себеобретењско искуство присутно је у њеним делима: Бденије у манастиру Раковици, Крај гроба који ће засијати, Искуство на Божић, Кратак боравак у Жичи, али Молитве у Топчидерској цркви представљају сам врхунац њеног боготражитељства и врхунац духовне прозе српске књижевности. Владета Јеротић анализирајући Молитве у Топчидерској цркви, истакао је да је овај есеј уз Ђакона Богородичине цркве и Његошу књига дубоке оданости завештање Исидоре Секулић. Ове молитве су редак пример мистичког созерцања у нашем књижевном и уметничком стваралаштву које би могли упоредити са мистичким созерцањем Ловћенског Тајновидца у деловима Луче Микрокозме или мистичког созерцања „теолога тишине“ Настасијевића у песмама Молитва и Речи из осаме. 

У седмој молитви Исидора нам говори какав је искуствени доживљај имала у цркви: „Господе, кушала сам моћ храма твога… улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна… улазила сам у њега када сам била бесмоћна и уморна… Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана“. Десета молитва Исидорина сабира кључне моменте осталих молитава у себи и произноси један есхатолошки занос: „… да уђем у духовну своју судбину потпуно и престанем бити оно за шта важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску.“

Пред своју смрт Исидора је затражила да буде сахрањена на Топчидерском гробљу што је могуће скромније и „онако како је мој Господ Христос сахрањен“. По њеној жељи тело јој је умотано у бели чаршав и положено у прост чамов сандук. Сахрани су присуствовали Иво Андрић, Миодраг Павловић, Александар Белић, Васко Попа… Исидора је отишла како је живела-скромно и тихо, али се њен боготражитељски пут завршио познањем Бога, а целокупни траг живота који је остао иза ње чини је Хипатијом српског књижевног, културног и уметничког наслеђа.

 

Бранко Радовановић, докторанд Православног богословског факултета у Београду