Историја је у Андрићу пронашла свога писца.

Теме својих дела он открива у нетакнутим пределима протеклих векова. А говор историјских чињеница преводи на језик светске књижевности.

Андрић ствара дело које ће бити обележено највећим светским признањем. Оно ће допринети угледу земље, продору њене књижевности у свет.

Његова остварења дотакла су европске и светске књижевне врхове. Тако ће француска књижевна критика његов роман На Дрини ћуприја прогласити „једним од највећих романа века”, „ремек-делом европске књижевности”, „ремек-делом невероватне књижевне снаге”.

У Андрићевим записима сачувано је драгоцено сведочење о томе како је настајало једно монументално књижевно дело; које су теме и идеје заокупљале његов стваралачки дух; које су све тешкоће, неизвесности и сумње пратиле његов књижевни поступак.

У једном изузетном есејистичком исказу, он ће указати на улогу уметника у обликовању нове стварности. Подсетиће и на позив ствараоца који доноси „многа задовољства и многа страдања”.

Уметник поседује, пише Андрић, неодољиву и незајажљиву тежњу да „из мрака непостојања, из ништавила и окова, откида комад по комад живота и људског сна и да их уобличује и утврђује заувек”.

А упорност уметника, њега подсећа на упорност којом мрави граде мравињак на прометном месту, „где је осуђен да буде разрован или прегажен”.

Професија ствараоца, уметника, носи „проклете муке” и „неодољиве дражи”. Он је одметник у вишем смислу речи. Он ствара облике као нека друга природа. Ствара доказе да је неки предмет „по други пут створен за један трајнији и значајнији живот”.

Андрић ће у својим записима подсетити на многе неизвесности са којима се суочава писац у стварању својих дела. Он у тек публикованом раду почиње да уочава све његове особености и његове мане које за читаоца остају невидљиве.

Сабрана дела једног писца, примећује Андрић, читалац узима као повезану целину и поред свих противречности и прелома које дело тог писца у себи носи. То дело подсећа на добро уређену улицу у којој су фасаде кућа плански и добро међусобно повезане. Јер такав читалац стоји на крајњој тачки пишчевог дела, у правцу противном од оног у којем су дела настајала. Он их посматра у целини и у континуитету који та дела нису могла имати када су споро и тешко настојала у дугим периодима пишчевог живота.

Писац међутим, додаје он, своје дело види као тешку узбрдицу, као дугу, кривудаву и изломљену линију, на којој се дижу ту и тамо усамљене грађевине, али на којој има још више празних места и напуштених градилишта.

„Он види све пукотине, све преломе маште, све противречности и неповезаности”.

А у току писања дела, бележи Андрић, рађају се сумње и разна опречна стања и расположења и то без много логике и без видљивог разлога.

У једном тренутку писцу ће изгледати и тема и њена обрада оригинално и савршено, а час опет се чини све „доста вулгарно, плитко и површно”.

А затим Андрић описује оно осећање које аутор има када заврши рад на својој приповеци и када настају нове дилеме и неизвесности.

Тада писац не може ни приближно да процени шта му значи та приповетка, да ли је успела или није. Он не зна шта вреди сама по себи, ни у односу према другим, ранијим приповеткама. Она ће остати затворена пред радозналим погледом свога творца, а своју вредност показаће само читаоцу.

Нова приповетка је придошлица међу оним већ раније објављеним. Јер, она тек треба да пронађе своје место у заједници већ објављених приповедачких остварења.

Андрић идентификује и оне креативне импулсе који се рађају у току стварања дела.

Писац ће, мање или више свесно замислити своју тему, пише Андрић, али све оне споредне теме које искрсавају у току рада и које га карактеришу много боље од основне теме, „све оне ничу без плана и предвиђања из подсвести писца, из сећања за која није ни слутио да живе и постоје”.

А подсвест је скривена дубоко у бићу уметника. Она обликује његов уметнички профил и даје му креативну моћ и оригиналност. Подсвест сарађује са основним пишчевим замислима, она их модификује и оживљава. Писац се предаје њеном деловању иако му њено порекло остаје до краја непознато.

Аутор живо мисли „на личност приповетке која у њему настаје”, записује Андрић, „и све што види око себе везује за ту личност”.

Андрић делове постојеће стварности преноси у прошлост. Ово је, без сумње, изузетно пишчево умеће да у приповедању поништава временске оквире, да би се боље и потпуније оцртала природа људског бића и његова судбина.

Он ће подсетити и да му писање прича понекад пада тешко, да постаје и неиздржљиво. Тај посао може да обавља само једно кратко време „отприлике колико проведе ловац корала под водом: он се спушта на дно, јер друкчије не може, али је срећан да се што пре врати на светлост дана, са својом ловином”.

Понекад у току писања нека идеја измакне пажњи писца, напусти га, ишчезне, да би му се, када је он већ сасвим заборави, изненада вратила и нашла своје место у причи која настаје.

Тако чаролија писања као да не престаје да писцу приређује изненађења.

Привлачна моћ историје наводи Андрића на дуго, петнаестогодишње прикупљање грађе за писање историјског романа, хронике. Он врши строгу селекцију материјала, проверава историјске чињенице. Он историјске догађаје посматра из непосредне близине. То је време потпуне идентификације аутора са делом које ствара.

„Из мојих бележака дуго и мучно сам састављао ту књигу”, сећа се Андрић.

О природи посла којим се писац бави, о тешкоћама са којима се суочава, Андрић оставља ову забелешку: „Писац је радник чије радне часове нико не броји, понајмање он сам… Писац све послове обавља сам, без туђих планова, искустава и рутине”.

Андрићева критичност према делу које ствара водила је његов стваралачки поступак ка савршенству литерарних садржаја и форми.

Његово дело стварано да траје, плод је оне стваралачке имагинације која је без граница и видљивих обележја.

Он оживљава лепоту и чистоту народног језика.

Иво Андрић је стварао своје дело окружен самоћом.

А то дело упознаће цео свет.

Аутор је редовни професор Факултета политичких наука и Факултета драмских уметника у пензији

Извор Политика, 18. фебруар 2021.