БРАНКО ЋОПИЋ – 34 ГОДИНЕ ОД СМРТИ: ЗАНЕСЕНИ ДЕЧАК У БАШТИ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

У предвечерје тог 26.марта 1984.године, чиста срца, кренуо је крилатим скоком са моста, натраг у детињство по“добру и драгу ријеч која се добија само у дјетињству и која се доцније кроз магле и невоље проноси као тиха свјетлост која се гаси.“

БРАНКО ЋОПИЋ, занесени дечак у башти сљезове боје, вратио се своме дједу Раду, свом заштитнику, сигурном златном прибежишу:“

„…Куда даље, дједе мили,

Пути ми се замрсили.

И докле ћу у лутању

по свијету да се млатим?
    Слутим већ је дошло вријеме

дједу своме да се вратима.

 

Дједо, драги заштитниче,

заврши ми крај од приче.“

 

Бранко Ћопић, песник је златне бајке о детињству и људима, који је „ хумором лијечио своје и туђе ране, спасавао човјека и туговао над њим“, најпопуларнији, најчитанији писац једног времена, чији су јунаци право из живота ушли у њега, његово сазнање и памћење и у његове књиге. Тај вечити плавокоси  з дечак о чему год да је писао, чега се год дотакла његова мелемна реч, остављао је на људима и стварима неизбрисиви светлуцави траг доброте, љубави и лепоте.

„ Још прије мог рођења у мој живот се умијешао Бранко Радичевић, који се мојој мајци свидио још док је била дјевојка. У Новом Саду у то вријеме биле су у моди неке чаше са сликама наших писаца. Били су на свакој од њих по једaн наш писац: Ђура Јакшић, Змај Јова, Бранко… Е, по тој једној чаши сам ја добио своје име. На чаши је писало„Пуна срца, пуне чаше, нека живи што је наше“… а ја сам постао први Бранко у свом крају. Родоначeлник свих оних који се у мом крају данас зову Бранко, а има их ко кусих паса. Али могло се догодити и да не испаднем Бранко. На крштење ме је носила моја баба Милица. Каже она попу „ Дај му оно име са прика Андријине чаше!“ „ Које име ?“ – пита поп. – „ Да  није Ђуро?“ Баба се на то побуни: „ Какав Ђуро!“ – чуди се јер је у то вријеме у Подгрмечу неки Ђуро крао коње. Баба заборавила шта јој је моја матер рекла и тек кад поп упита:

„ Да није Бранко ?“ поскочи она од радости: „ Јесте, Бранко!“

Послије сретног крштења, однесе мене баба у крчму да части сељане и себе да почасти, а кад је кренула кући, мене заборави у крчми. Ја се, ваљда, од оног чуда, крштења у цркви и у крчми, упреподобио и заспао. Питају код куће бабу:

„ Где ти је унуче, бог те убио!“ „ Аууу, остало у биртији.“ „ Шта ће мало дијете у биртији?“ „ Сједи са људима !“ на то ће баба. „ Како дијете од петанест дана сједи с људима и то још у биртији?!“ – зачуде се моји и сви трк по мене у биртију. То је био мој први улазак у кафану. А било је то и моје прво извођење из кафане.

Овако на свој шеретски начин описује прве дане живота Бранко Ћопић:     „Родио сам се 1915. у Босанској Крупи, селу Хашанима, сакривеном у једној долини близу планине Грмеча. Кад у ономе крају упитате неког из вароши где су Хашани, он ће вам шаљиво одговорити:„ Тамо где је магла пањ извалила, где се секирама прозори чисте, а кубурама лампе гасе.“

Прву песму Ћопић је написао 1926. године ( „ Над градом се облак вије, / Из облака киша лије./ Киша лије. / Киша пљушти, / А на гори лишће шушти“; другу песму написао је у прози као одговор на питање наставника историје о Наполеоновом походу на Русију. И за ту песму добио је петицу за читаву годину. Први рад, прва причица, цртица, која се звала „ Брацо“,била је  објављена у „Венцу“ у Београду, 1929. године. Бранко је тада био у четвртом разреду гимназије, пред малом матуром. Хиљаду пута је прочитао ту причу и своје име које је стајало напоредо са именима великих писаца.

„ Мука ме је морила што немам неки додатак имену као, на пример, што чика Јова има Змај. Мене су ђаци тада звали Бјелов, због бијеле косе, али то ми је некако било кереће име, име које се даје псу. У разреду су ме звали и кракоња, јер сам у то вријеме био некако кракат. Мати ме је звала понекад мајмуном, пошто сам се кревељио и имитирао старце и просјаке са вашара. То, наравно, нисам могао изабрати за тако важне и озбиљне ствари, па остаде само Бранко Ћопић.“

У „ Политици“ се 8. маја 1936. године појавила његова прва прича „Смртно руво Соје Чубрилове“ с којом почиње бисерна колајна Ћопићеве прозе. Само до рата( 1941.) он је у „Политци“ објавио 126 приповедака. У тим раним Ћопићевим приповеткама светлуца тајанство света и ћудљивост људи, свет какав је видео један занесени дечак испод Грмеча. У њој трепери далеки одјек детињства, оног чудесног, срећног неповратног часа када се стварности не разликује од бајке и кад у раној јутарњој измаглици, прожет језом и очаран дедовим вечерњим причама, дечак не пита шта је игра, шта живот, шта лаж, а шта истина.

„Сви моји јунаци су право из живота ушли у мене, моје сазнање и памћење, а послеј у моје књиге.“

„ Политика“ је прва Бранку Ћопићу позајмила своје име, да би јој он, до краја, враћао позајмицу и дaвао своје велико име, кад год је хтела да буде лепша, свечанија, паметнија, духовитија…“

Ћопић је завршио педагогију на Филозофском факултету у Београду. Одбио је позив Милоша Н. Ђурића, чувеног хеленисте, да остане на факултету као асистент. Касније је све ишло својим током: рат и војевање, углавном пером у Крајишком батаљону, уз пригодне текстове и песме, наастанак чувене „Пјесме мртвих пролетера“ и „Гроб у житу“ поводом смрти сестре Смиљке, „Марија на  пркосима“.

Већ 1945.године један је од најчитанијих песника нове Југославије.     Дописни члан Српске академије наука постао је 16. децембра 1965. а редовни 7. марта 1968. године. Ретко кад је пропуштао седнице Одељења за језик и књижевности.  Био је и члан Академије Босне и Херцеговине.

Добитник је најугледнијих књижевних награда, признања, одликовања и похвала:“Награда за кратку причу Академије седам уметности“(1938), „Ракићева награда“(1939, која се иначе додељује за поезију, Ћопићу је дата за лисрскупрозу), Признање САНУ(1940), Комитета за културу и уметност(1947,1948),Владе ФНРЈ(1949), Савеза синдиката(1953), НИН-ова награда критике(1958), Младог поколења(1964), Награда Змајевих дечијих игара(1971), Његошева награда(1972), Награда АВНОЈ-а(1972).

 

Дубока незацелива рана

 

Целог свог живота носио је тешку  незацеливу рану у срцу због тешких критика и немилости у којој се нашао након „ Јеретичке приче.“

Његова сатира претрпела је удар највишег државног и партијског врха, и јавног напада самог Броза: „ Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора … Њему треба јавно одговорити и казати једанпут и заувијек да непријатељске сатире које иду за тим да разбијају наше друштво… Он је показао да је, свјесно или несвјесно, постао инструмент у рукама реакције, а индиректно и у рукама Информбироа…“

( „ Избубетали су ме добро, а још ми не иде у главу зашто, кад ено је „ Јеретичка прича“ данас на челу Антологије српске послератне сатире.“)

Прича је објављена у „Књижевним новинама“ 22. августа 1950. године , ислустрована цртежима Зука Џумхура:

    „ Овећа вила, са свих страна ограђена зидом и отворена само према мору, прибила се уз распуцао стрм камењар. Једва је видим од борова и чемпреса. Грађена је за време старе, труле, ненародне… итд. Југославије. (… ) На хладовитој тераси виле ћути и досађује се омање друштво: министар Штеф Јовановић, његова свастика, помоћник министра са женом, генерал Стево Навала, нека крупна звјерка из крупне установе, још једна неодређена звјерка за коју нико посигурно не зна чим се бави, и најзад један начелник персоналног одјељења који строго и сумњичаво посматра чемпресе, море, чамце и облачак што се надвија на ваздушни простор виле…“

После Брозовог напада креће лавина осуда. У„Књижевним новинама“ излази текст Душана Поповића „ Клеветничка сатира“. Велибор Глигорић пише текст под насловом „ Јерес Бранка Ћопића“, а што највише чуди излазе и два текста Бранковог најбољег друга и кума, Скендера Куленовића под насловима „ Истина и слобода“ и „ Отворени финале једне анонимне дискусије.“

Ћопић се од критика бранио текстом „Судија с туђом главом“, у којем карикира и изврће руглу своје критичаре. Међутим, у „ Борби“, у наставцима, излази непотписани текст „ Јунаштво Бранка Ћопића“, који и политички и литерарно потпуно дискфалификује аутора сатиричних прича објављених у претходна два месеца у „ Књ. Новинама „, „ Јежу“ и „ Керемпуху“.

 

Могло се претпоставити да су текст у „ Борби „ писали Моша Пијаде и Милован Ђилас који је касније то потврдио књижевнику Владимиру Буњцу, аутору књиге „ Јеретички Ћопић.“

Од те 1950. када је објављена у Књижевним новинама,„Јеретичка прича“ је пуних 30 година чекала на поновно објављивање.

Због сатиричне приче „ Избор друга Сократа“ позиван је на саслушање у Централни комитет, а након путовања у Совјетски Савез и интервјуа који је тамо дао, избачен је из партије.

Одмах после искључења, сео је са кумовима Душаном Костићем и Скендером Куленовићем у „ Москви“ и чашћавао је зато што га је „ ишћерало“ и што више не мора да плаћа чланарину. На вратима стана лепи новински текст са Титовим речима да Ћопића неће хаписити. („Шта ја знам ко и када може доћи по мене, да ме води у бајбок, а кад то прочита, неће имати храбрости ни да зазвони.“).

„После напада са највишег места, пише новинар Мило Глигоријевић,“ Бранка Ћопића непрестано зивкају на салсушање. Једног дана ће се драматично увећати његови страхови.Он хода улицом Маршала Тита и види иза себечовека службеног држања. Помишља да га тај прати и да би био сигуран пређе на супротну страну. Исто то учини и пратилац. Ћопић се заустави пре дпродавницом обуће, заустави се и пратилац. Ћопић се укопа пред излогом књижаре и разгледа књиге, па то исто, тобоже, чини и пратилац. Готовосе додирују. „Би ли ти мене убио кад би ти наредили?“-пита Ћопоћ тихо. Човек снебљиво одговара:“Имам дјецу!“ дакле, убио би га кад би му наредили, јер ма децу, дао је таоце судбини.“

 

Сенка изречених претњи и осуда дубила је у њему непребол рану која ће немилице његове кораке и усмерити према мосту. Јер, како пише Енес Ченгић у двотомној књизи  „Ћопићев хумор и збиља“ „ политика није била Ћопићева судбина, али је била одређена да му суди. „

Његови ликови из НОБ-е, људи су голубијег срца, њихова доброта надилази идеолошке разлике; за Николетину Бурсаћа и заробљени италијански војник није фашиста, већ:“Ех, што ти је човјек, Талијан као и наш“; или Николетино смиривање плашљиве јеврејске девојчице Ерне:“Ама зашто се бојиш, бог те у шуму окренуо, зашто, реци?Ево и ја сам Јевреј као и ти, јесам светога ми Николе.Мислиш ваљда да су нас мање прогањали од вас?Јесу , врага!“

Или исказивање љубави према црнцу савезнику.“Добро дошо, гароња мој, у нашу Босну поносну“Савезниче мој, рођени!“

О претећим беспоштедним црним сенкама и црним коњаницима,  наследницима оних „ црних профила сна“, који марширају светом, а који су и Лорку стрељали у близини Гранаде , писао је у Башти сљезове боје( Његошева награда 1974), у Писму Зији Диздаревићу:

„ Када сам чуо у партизанима да је у Јасеновцу убијен млади босански писац, танани лирик Зија Диздаревић, то ми је био најтужнији дан у рату. Скоро тридесет година касније, сједећи једне ноћи над рукописом своје књиге Башта сљезове боје, ја сам у некој страшној јези осјетио како се у свијету и данас умножавају црни коњи и црни коњаници, који сваког трена могу закуцати и на моја врата. Тада сам се обратио за мен живом Зији и на крају писма казао да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и туне сутоне. Вјеровао сам и вјерујем да литература, та златна бајка о људима, ипак може бар малчице помоћи да овај смрачени свијет измијени и освијетли. „

Његова Сабрана дела поводом 50. годишњице пишчева рођења објавили су ( београдска „ Просвета“ и сарајевске издавачке куће „ Веселин Маслеша“ и  Свјетлост“)у јесен 1964, у тридесет и три хиљаде комплета, триста двадесет и шест хиљада. Целокупни тиражвраспродат је брзо, као дела ниједног писца до тада

Бранкови романи, збирке поезије и прозе, као и богата дечја литература, штампани су у великим тиражима. Не само издвачке куће из Југославије, већ и из целог света ( Русије, Кине, Француске, Шпаније,  САД, Италије… ) и других европских езмаља, склапале су уговоре о шптампању његових дела. Његови хонорари били су баснословни. После његове смрти на штедним књижицама било је око 1, 5 милиона марака.

 

Збогом лијепи и страшни животе

 

Почетком осамдесетих година прошлог века пише:

„ Губи ми се златна нит, све иде забораву. Сада канда имам фацу бога Јануса са два лица: једно се смије, а друго плаче. „ И као да овим стихом исписује свој епитаф. „ Шака зрна, сламе снопић / То је читав Бранко Ћопић.“

У понедељак, 26. марта 1984. кренуо је у своју последњу шетњу ка Савском мосту. Пребацио је ногу преко моста и одмахнуо руком:

„Збогом лијепи и страшни животе!“

.Ја још ни данас не знам какве је боје сљез. У прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.“

Поводом одласка с он у страну живота, пријатељи и читаоци и сви драги људи којима је слао писма на чијој је полеђини, поред оног шаље била залепљена сличица дечкића једног мршавка са качкетом на глави(из времена кад је био дете).

    Влада Булатовић Виб речима непролазне љубави и поптовања опростио од највољенијег писца:

„Тај велики писац делио је судбину језика малог народа.

    У башти сљезове боје данас су сви цветови погнули главе.

Из наше баште смрт је откинулаједан лепи шарени свет, цвет смејуљак(који је час личио  на траву љутицу, час на жути сунцокрет и увек остајао наш лепи цвет.“

 

Подударност наслова и биографије

 

Борислав Михајловић Михиз уочио је подударност биографских Бранкових података и наслова књига: Своје Босанско дјетињство овај  Занесени дјечак провео је Испод змајевих крила, У царству лептира и медвједа  упијајући заувек  у своје радознале очи  Живот у магли својих Планинаца и слушајући бајке  Испод крњег мјесеца.  Магареће године  школовање у суседном градићу и студије у Београду биће само припрема за Сурову школу рата који је бануо као Пролом у свет његове планине у којем одувек Орлови рано лете. Ту је уз Огњено рађање Домовине, почело Ратниково прољеће  са Росом на бајонетима  и уз прасак Глувог барута. Одратовао је уз младиће какав је био Николетина Бурсаћ и старчекање какав је био Вук Бубало, свих седам офанзива  и онда у Београду почео да живи Горки мед оне последње Осме офанзиве. За цело то време уз Бронзану стражу – писао је оно што је запазио у себи и око себе.