БРАНКА ПУЈИЋ И ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ЗА „ИСКРУ“: Сваки слободан тренутак или део живота треба посветити лепим стварима

– Једино уметници и научници мењају свет. Њих треба поштовати, ценити их и пружити им прилику да раде оно што желе и што треба да раде, а они ће тиме нешто лепо да ураде за овај свет. Свакако је важно да постоји то нешто одвојено од овог новог света, а то је свет новца, материјални свет, некакав виртуелни свет, компјутерски, без емоција. Сада су све то некакве бројке и рачунице. Мислим да је такав свет оно нешто што ми морамо да живимо, а да сваки слободни тренутак или део живота треба посветити лепим стварима. Култура нас оплемењује и чини нас бољим људима и због тога мислим да је неопходна и да је важна та душевна храна – кажу у разговору са сталним сарадником „Искре“, књижевником Миланом Ружићем, супружници и наши познати глумци Бранка Пујић и Драган Јовановић.

Љубављу, поштовањем, међусобним уважавањем, складним брачним животом који траје четврт века, њих двоје, напросто, не само речима, него сопственим примером, стално и изнова показују и доказују да се не мора поклекнути пред оним што је лоше, што је тешко, а што неумитно доносе нова времена.

– За мене новац и ове друге савремене ствари уопште нису лепе. Ја некако то све, како бих рекао, подразумевам и очекујем од својих сународника да и они то разумеју. Једноставно морам да верујем у то да је то свима у срцу. Култура је једино нешто што може да се воли, да се поштује, а да није вештачки направљено – речи су Драгана Јовановића.

Глумачка сте, уметничка породица, како се осећате када се сучите са чињеницом да се у нашој земљи за културу издваја само 0.6 одсто из државног буџета?

Драган Јовановић: Био сам у Аргентини у јулу месецу и сазнао сам да је у Аргентини већи буџет за културу него за војску.

Као пример, колико поједини људи у Србији цене и поштују културу и уметнике, морам те питати да ли је тачно да су те позивали да певаш на свадбама?

Драган Јовановић: Па почели су у последње време да ме зову да певам по свадбама и не могу да објасним људима да ја то не радим. Међутим, ето то су те ствари што људи мисле да се све може купити. Такав је свет сада и такав живот ми живимо. Свет у којем људи мисле да се све може новцем купити, а наравно, требало би да верујемо да не може баш све.

Колико те је погодило то што су позориште које си ти градио искористили у политичке сврхе и на крају те нису позвали ни на отварање истог?

Драган Јовановић: Мени је увек била жеља да направим неко позориште, јер и иначе волим да градим. Саградио сам две куће. На том позоришту сам радио две године и онда су они одлучили да отворе то позориште због и за предизборну кампању. Наравно, ја сам рекао да то не долази у обзир, јер се позориште отвара представом. Тада су само рекли да ће бити како ја кажем и склонили ме. Нешто касније сам само чуо да се отвара позориште које сам ја градио. Али опет, то су све неке политичке игре, тако да сада размишљам да је боље тако јер да сам остао, сигурно бих се пуно нервирао, јер треба играти све те игре које они играју не мислећи на уметност, већ на неке друге ствари. Они гледају да ту некоме некакав посао утрапе, да се овај овајди, па да онај подели, али то нам је стварност. Нажалост.

Бранка Пујић: Истина је да је Београд могао да добије позориште које би се звало „Комедија“ и у њему би комедија добила свој дом у који би људи долазили да уживају, а то се, нажалост, није догодило.

Драган Јовановић: Али немојмо сад о тим тужним темама. Има толико лепших ствари. На пример, био сам на некаквом путовању када су ми рекли да се отвара то позориште, па сам, чим сам то сазнао, решио да да певам и тада смо направили онај чувени концерт са Џиберима у Сава Центру. То можда може да буде некаква поука како би требало решавати проблеме. Дакле, увек када имате проблеме, уместо нервирања, ви кажите: „Ма сад ћу да певам.“

Обоје сте велики уметници, шта је за вас филм, шта телевизија, шта позориште, а шта радио? Где се најбоље осећате, препознајете?

Бранка Пујић: Мислим да је за глумца битно и добро да се нађе у свим медијима. У позоришту се учи занат, а филм је један примамљив медиј где глумац може да се изрази на други начин. Телевизија највише ствара популарност, али некада су постојали заиста добри уметнички пројекти, па је глумац и ту могао стварно да се докаже и да буде поносан на то што је направио. Нажалост, данас телевизијски програм има неки садржај који нас удаљава од саме уметности. Тако да је за глумца важно да ради у свим медијима. Што се тиче радија, ја сам ту пуно играла, пуно радила и остварила дивне улоге, тако да сматрам да је и то поље изражавања за глумца јако важно. Оно где се глумац дефинитивно најбоље осећа јесте у позоришту, јер у тој прилици уживо са публиком размењује ту некакву енергију и осећа реакцију публике. Али, позориште је нешто заиста чаробно где постоји игра и где је Драган и ја највише уживамо.

Драган Јовановић: У том нашем глумачком послу, играње у позоришту представља највиши степен уметности. Што се мог случаја тиче, много је било тог позоришта и не знам одакле ми више снаге и воље, али сваке сезоне се враћам и све иде изнова. То је једна магична привлачност.

Бранка Пујић: Оно што је стварно дивно код Драгана, то је да је он стварно велики импровизатор. Стога, чаролија позоришта лежи и у томе што ту постоји простор за импровизацију па свака представа буде другачија, док то не можемо тек тако радити на филму или на телевизији. Дакле, само позориште је чаролија због тога што кад на филму снимиш нешто, то се више не може мењати, а у позоришту може и то је оно што, по мом мишљењу, све нас привлачи позоришту.

Драган Јовановић: У суштини, импровизација је врло важна за тај мој израз. Стварно волим импровизацију и мени је то нешто можда најзанимљивије. То је стварање у тренутку. Слична ствар се дешава када, на пример, имамо уметника који има штафелај и креће да слика. Он испред себе има оне цртице које су већ означене, а он само треба да обоји, међутим, он то не уради него крене неком другом страном да боји неке сасвим друге делове тог платна и онда се дешава магија.

Супротно мишљењу многобројне публике, сматрам да иза импровизације стоји велики рад, а не само некакав таленат. Да ли је то тачно?

Драган Јовановић: Када кажем „импровизација“, не мислим на оно кад се неко попне на сцену и почне да лупета све и свашта. Дакле, импровизација нема смисла ако ниси прошао све оно што је требало да прођеш. Тек кад све то прођеш, онда можеш да импровизујеш, јер импровизација треба да буде у смислу те представе, у смислу те драме коју играш, а не да импровизујеш само зато да би правио шоу и удварао се публици.

Тагови: Бранка Пујић, Драган Јовановић