БРАНИСЛАВ МАТИЋ: „Острво“ је одметништво у смисао

Не пловиш ти ка острвима него постајеш острво – тако вели целомудрени лирски глас у књизи Острво песника Бранислава Матића, недавно објављеној у библиотеци „Атлас“ Српске књижевне задруге. Наслањајући се и надовезујући на загонетни Хиперборејски летопис (2015), ово вредно дело брзо је привукло пажњу књижевних зналаца и публике. Видело се то и током представљања на „Сајму у СКЗ“ крајем октобра. У сусрет читањима Острва, разговарали смо с песником ексклузивно за Печат.

Ваша збирка Острво, судећи по реакцијама читалаца и по броју критичарских тумачења (Драган Јовановић Данилов, Милета Аћимовић Ивков, Весна Капор, Андреа Беата Бицок, Милица Краљ…), привукла је значајну пажњу. Шта за вас представља Острво?
— Новопројављено поглавље вечног лирског летописа, свеприсутног и невидљивог. Још једно нађено зрно историје спасења. Наставак боготражитељског пута, личног и заједничарског. (А велики посвећеници, од древних сакралних списа до данас, знају да је боготражитељство облик самоспознаје, код сећања.)

Острво је и одметништво у смисао. Врста непристајања на овај терор империје кича и разврата, на овај програмирани понор баналности и демонија, на ову ужасну диктатуру најнижих духова. Одбијање да се не види, да се додворава разулареној и разбраћеној гомили, да се преговара о светом, да се о надвременом злату распреда с недостојнима, с распомамљеним незналицама и колонијалним мрдалицама.

Острво је и начин самоодбране, повлачење границе. Заштита од нове а прастаре „провале варварства по вертикали“ (Хамваш). Став према страшном срозавању богочовечанства, безгласни крик личности. Ту се пали онај „огањ у којем ће се све испитати“ (1. Кор. 3, 13).

И све је то стало међу корице ваше књиге?
— И много више од тога. Кад видим зналачка тумачења Острва, зачудим се шта све добри читаоци ту нађу. Што рече почивши Момир Војводић за једну своју збирку, после похвала и аплауза које је добио: „Аух, богте, изгледа да је ово стварно добра књига. Мораћу да је прочитам.“

Шалу на страну, како се заиста стиже на Острво?
— Смирењем и будношћу. Разумевањем оне сталне капи која дуби камен. Сећањем. Има у Боки једно острво које су у XV веку начинили довозећи чамцем камен по камен, на месту где се на хриди указала Богородица. На том острвцу подигли су мали православни храм, у храму је била цела васељена. Сва драма Бога, човека и света. То је идеограм кроз који се може стићи где год треба. И моје Острво је можда само један камен довезен тим судбинским чамцем.

Ви сте „Јадранин са Јадрана“, континенталац пореклом с Приморја (Херцеговина, Дубровник…). Колико у вашем Острву заиста има судбинског?
— Све у тој књизи, и у свему осталом, судбинско је. „Судбина је само једно од имена која дајемо Богу.“

Кажете да сте песник откад знате за себе, да је ваша оптика одувек књижевно подешена. Ипак, утисак је, нисте журили да објавите своје књиге?
— На једном месту у Острву стоји: „Заветован, ћутао сам / четрдесет четири земна лета, / сада хиљаде јесени видим унапред.“ То је можда и прави одговор на ваше питање. Држим до древног канона о успињању уз Гору посвећења; познају га све сакралне традиције овог човечанства. Кад ниже брбља о вишем, то је тежак прекршај над творачким поретком, баш као и кад се виши назор примењује на ниже. Ако се тај прекршај успостави као правило и нормалност, долази до далекосежних поремећаја. Тако је дошло и до ове данашње диктатуре шарлатанства и некомпетенције.

Да, нисам журио. Не мислим да уметник треба да вежба пред публиком. Не мислим да Poeta Sacer сме да се олако оглашава пре но што је заиста ступио у круг посвећења из којег има шта да каже. Не сме да разметљиво дели пре но што је уистину задобио; то је смртоносна замка таштине, врста самопоништења. Само тако приступајући може саслуживати Творцу, бити цвет у Божјем врту, „јести земљу и претварати је у мирис“. Не волим кад песник претенциозностима својих „развојних фаза“ затрпава свет, умножава празнословље. Тужно ми је кад видим како нестрпљиви песници, пошто се најзад прикључе сопственом гласу и зрелости, крију и прећуткују своје младалачке књиге, преурањене и слабе.

Има срећних изузетака кад песник у младим годинама достигне висине и изрекне своју најважнију реч, као наша два Бранка или Рембо, али се после тога, видели смо, углавном не може дуго песмотворити. Настасијевић је објавио само једну песничку књигу и њоме „поставио лествицу у небу“. Васко Попа само осам. Борхес, за осамдесет седам година, само четрнаест. Не случајно. Скрибоманија ретко добацује даље од осредњости. А мој случај је отприлике онакав како сте га описали у свом питању.

На недавном представљању Острва у оквиру „Сајма у СКЗ“ питали су вас о односу доброте и лепоте у вашој поезији. Какав је тај однос?
— У поезији, у животу, у свему, не верујем у лепоту без доброте. Без доброте, и мајсторија је само ђаво. Недавно сам о томе написао и песму. А у свакој доброти има дирљиве и непорециве лепоте, макар оне унутарње, свеобликујуће.

Испод наслова Острва стоји одредница: петокњижје. Више критичара та одредница навела је на успостављање аналогија са Старим заветом и његових пет књига?
— Острво јесте збирка песама, јесте низ поетских кругова, али и својеврсни скуп од пет књига. Пет светова. Пет боготражитељских стратегија. Пет путева историје спасења. Острво сам ја, непознати лирски глас из даљина, чудни „песнички субјект“. Мој Бог је Бог Љубави, оне мистичне и свеобухватне. То није јаросни и осветољубиви Бог, нема купопродајни однос са човеком, кажњавање и награђивање му нису управљачки алати, не тргује утицајем, не тражи подмићивање, не бави се зеленашењем и паразитизмом, не завађа да би владао, не прегрће се притворним морализмом. Његова заповест није да покорим, опљачкам и све ставим под контролу. Да свему знам цену, а ничему вредност.

Мој Бог тајанственом љубављу држи свет, чини га могућим. Богомдана сврха и смисао су одуховљење природе и обожење човека. Повратак у првобитни ранг, изнад греха, пада, смрти. Стога, по својим загледаностима, моја поезија је далеко древнија и далеко модернија од Старог завета. Ово је пет друкчијих књига у једној јединој. Али то, дабоме, нипошто не значи да су нетачна или нелегитимна тумачења која помињете. Као што рече апостол: „Испитајте писма, трагајте.“

Међу бројним хвалама за Вашу књигу, могла се чути и опаска, можда замерка, да у њој има „мало Србије“. Шта ви кажете?
— Шта ћете, и митраљези напуњени ћорцима морају да штекћу. За то не треба ни памети ни храбрости, и лакше је него ћутати. Не треба се због тога срдити ни секирати.

А све у мојој поезији је (и) Србија. Ту исходе и скончавају сви моји путеви. Србија је столп са којег созерцавам свет. И млеко којим сам подигнут, и ватра у којој горим, и небеса којима се покривам зову се Србија. Моја следећа књига, чији је радни наслов Семе и племе, тематски је сва у српским земљама. Метаисторијски и метагеографски. Изнад Истока и Запада.

Острво је изашло у чувеној библиотеци „Атлас“ Српске књижевне задруге. Колико вам то значи?
— Ако погледате на какав низ великана се надовезујем у тој старој и угледној библиотеци, или каквим кругом књижевних мајстора сам данас ту окружен, разумећете колика је част и одговорност објављивање у „Атласу“ и уопште у Српској књижевној задрузи. У „Атлас“ сам ушао по позиву Уредништва Задруге. Захвалан сам им на дубоком читању, препознавању и поверењу. И уздам се у Господа да нисам упртио више но што могу да носим.

У Хиперборејском летопису и Острву песме сте посвећивали Васку, Миловану, Рајку, Миодрагу, Драгану, Драгошу, Бели, Хорхеу, Стевану, Љубомиру, Верешу, Иви, Момчилу, Милошу, Данилу, Јовану, Новици… Крију ли се иза тих имена ваша песничка сабраћа, ваши стварни „сапутници и сапатници“?
— Не крију се него показују. Могло би се ту додати или одузети понеко име, али постоји то „братство озарено неком трагичном ведрином“. Оно помаже песнику да чује себе и подноси свет. Крепи га надом да није сам, чак ни кад је острво, и да није све узалуд. Истурен иза граница истраженог и сигурног, што му је васељенско послушање, песник живи у дослусима и од њих. На овом свету постоји све што је неопходно да он, песник, испуни оно због чега је ту. Као што написа Петар Џаџић поводом Бранка Миљковића: „Постојала је и једна жена. Увек постоји једна жена која песнику наноси бол онда када му је тај бол потребан.“

Може ли се уопште писати поезија о каквој говорите кад смо оковани планским снижавањем свих критеријума, масовним заглупљивањем, забављачком хистеријом и у књижевности, тоталном диктатуром ријалитија?
— А може ли се не писати? Сме ли? Треба ли песник да одустане од себе и свога високог призвања зато што неуротични жреци тржишта гурају свет у попростачење, у пустињу нацерених празноглаваца и бесловесних зомбија? Поезија, она која заиста заслужује да носи то име, у свим временима – уз сакрално предање – спасавала је човека и свет од потпуног пада у баналност, плићак и бесмисао. Песник, онај који се с правом усуђује да себе назове тако, увек је и својеврсни извршилац тог обреда.

Ако одустану песници, свештеници и хероји, за шта ћемо се држати док се клатимо над понором? За инстант драматургију, маркетинг и високотиражна стењања над клоаком? Узгред, не треба прецењивати све те размахане литерарне преваранте, све те партијске и котеријске тобожње звезде у књижевности, слепе од надмености и самољубља. Све те полусвесне опслуживаче тамних култова који мисле да они воде игру и да се не копрцају у туђим мрежама. Њихови трикови су провидни и краткодахи, њихове мустре су изанђале, њихови домети су подрумски. Неће издржати ни суд овога, камоли будућих времена. Никога озбиљног не треба да поколеба то мало прљаве пене на површини воде.

Како вама изгледа све ово кроз шта свет, и ми у њему, пролази ових година, поготову данас?
— Ђаво се опасно заиграо. Тек овлаш прерушен, збуњује наивног човека својом упорношћу да стигне сопствени реп и угризе га. Свој урлик проглашава за музику ове епохе. Злим маговима, „финансијским алхемичарима“, свевременим христоубицама, из неког разлога страшно се жури. Никад нису оволико срљали. Они знају зашто. А знамо и ми.

Није ово само геополитика, геоекономија, сукоб култура, цивилизација, религија, идеологија, смена епоха и поредака моћи. Главна сила која ово покреће није људског порекла. Ово је рат против Човека и Богочовечанства.