БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Обесни хир помахнитале велесиле

ПРЕКИНУТ прве вечери (приказан током фестивала у сали) због опаког невремена које је претило дуго пре пројекције и које је задесило филм после неодмереног естрадног протокола (сат и по говоранција и парадирања) усред приказивања, британски „Дневник из Гвантанама“ (Тхе Мауританинан) био је, иначе, добар избор за отварање 28. фестивала европског филма, који је 17. јула почео на Палићу.

Добар – јер има збиља екуменски формат. Филм је пао тачно на двадесету годишњицу напада „Ал Каиде“ на Светски трговински центар у НЈујорку и Пентагон у Вашингтону „црног“ 11. септембра 2001. и подсећа колико се све изменило од одлуке Америке да поведе „плантерарни рат против тероризма“, који је дубоко протресао модерну цивилизацију и оставио језиве трагове. Ово је помало „несавезнички филм“ јер Британац Мекдоналд без зазора показује како се све то претворило у обесни пир помахнитале велесиле, који се сада, како се и могло очекивати, завршава фијаском у Авганистану. Али храброг аутора (сећамо се његовог изванредног „Последњег шкотског краља“) не интересују аспекти самог „11. септембра“ (који је, временом, постао прави мали жанр политичког трилера).

Он истражује случај наводног главног организатора атентата, Мауританца Слахија, кога је америчка правда одабрала да казни као виновника трагедије, ухапсила га „ван сваке оправдане сумње“ и држала четрнаест година у паклу Гвантанама, мучећи га и свакодневно цедећи из њега жељена признања, док случај није пао у руке хуманитарној адвокатици (двострука оскаровка ДЖуди Фостер), која прво открива правну наказу, која се изродила у више него орвелијански сурогат светске правде, а затим и чињеницу да не постоји ни један једини доказ о Слахијевој кривици и да је све глупа и бахата намештаљка Пентагона. Ово отвара потпуно ново, застрашујуће питање одговорности Америке за рађање и успон механизма планетарне неправде, која, на знак из Вашингтона, функционише свуда мање или више истоветно (пример Хашког трибунала није једини!), грубо изврћући реалност и намећући лаж, мењајући правила (и законе) током самог поступка. Некад алатке правде и уставности, исте јуридичке претпоставке постају оквир за чудовишне прогоне да би се, по сваку цену, донеле политички унапред одређене пресуде. Огољен до бестиђа, овај правни монструм је права тема Мекдоналдовог филма и страшна опомена савременом свету. Више него довољно од једног поштеног аутора и доказ да савремени филм понекад пронађе снаге да изгради, а затим и пласира достојан морални став. Доиста, филм је могао бити згуснутији са становишта структуре, а тиме и ефикаснији у погледу тајминга.

Замке за „добру структуру“ готово је у потпуности избегао истакнути хрватски аутор Зринко Огреста у филму сасвим другачијег жанра и домета под насловом „Плави цвет“, приказаном друге вечери фестивала. У питању је наоко сасвим „мала тема“ из суморног пејсажа средовечне загребачке раднице Мирјане, која се готово ни у чему не разликује од стотине хиљада сличних: кућа, посао, излудела ћерка у пубертету, бивши муж кога више не прима у кућу, сивило, неразумевање, равнодушност. У такав стереотип изненада улази из провинције мајка, чији је наша јунакиња ментални продужетак. Радња почиње да тече у овом безличном четвороуглу и тек се сада схвата да је Огреста себи поставио готово немогућ задатак: како у свему овоме открити трагедију савременог живота? Иако дати наратив већ представља очај по себи – како постићи драмску градацију и целовитост, другим речима структуру једног исечка из ништавила, који треба да израсте у нешто нарочито, емотивно и људско? Затим, врашки је тешко написати баналан дијалог тако да делује аутентично.

Ту ступа на сцену „вештина драмског приказивања“ и ликова који „делају а не приповедају“; аристотелска уметност трагедије. Збиља, није згорег увек подсећати да је још овај антички ум дао прва тачна и ефикасна упутства за спасавање уметничког од свакодневног, обичног и досадног. Ко год их се сећа моћи ће да искористи њихове предности. Огреста јесте. Типови расту у карактере. След сцена у трагичку радњу. У кулминацији сакодневног (нека идиотска прослава у фирми) мајка умире и ту се јавља „фактор иреалног“ (на који је указивао још Ејзенштејн из потребе да „ствар одједном негде полуди“).

Сви достадашњи актери хватају се у „игру смрти“ и све то пролази кроз Мирјанин безвољни живот као јефтин, апсурдан карневал. Али појава умрле мајке изазове по први пут нешто што у филму сви крију, не желе да изговоре и гурају под тепих: љубав – једино за шта вреди живети и трпети свакодневни бесмисао. Што се та љубав нигде у филму не испољи пре доласка беспоштедног краја и што постаје извесна тек са смрћу, такође је опште место на коме завршава Огрестина спирала. Мали, тачно изведен и солидно саткан филм, међучин у каријери једног озбиљног аутора. Само није јасно шта са свим тим имају српски порески обвезници, а шта Србија као један од два произвођача овог филма?