БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Нова битка за Кошаре

Не, не, господо „продуценти“, овог пута сте се грдно преварили! Опште дрпање народних пара за филм, посебно онај с националном темом, тешко је доспевало под лупу јавности, али то је сада, после жестоких опеклина, постало врло осетљиво место. Најшира публика сазнала је готово све о томе. Није згорег подсетити да су се не тако давно на лажима о српском јаду згртали филмски милиони, а Кан и Берлин, Брисел и Сарајево здушно аплаудирали српском филмском „суочавању са злочинима над невиним Албанцима“. И то све о трошку српског народа, уз подршку челника државне агенције за покретне слике, а на огромно задовољство овдашње дубоке државе, која је била и прави „продуцент“ оваквих работа.

Није прошло дуго, а иста братија јавља се поново поводом Кошара, актуелног филмског и телевизијског предузећа о коме постоји консензус овдашњег народа и владе. Сама чињеница да је овакво сагласје на делу буди наду да ће се у старту спречити сваки покушај опструкције, ометања, гушења, замајавања, разводњавања и завођења за Голеш планину, што су већ прошли Дјеца Козаре, Немањићи и толики други пројекти.

Где сте то, господо „продуценти“, научили да предузимате драстичне сценаристичке резове усред снимања филма? У озбиљним продукцијама потписује се свака страница књиге снимања и помно прати реализација записаног. Текст најбољег српског сценаристе Ђорђа Милосављевића (и не само његов), који сте прихватили, потписали и на који сте добили замашна средства, сад вам више не ваља, него сте смислили нешто друго? Не кажем још да је тако, али свакако не бисте били први који су смандрљали целу ствар да би уштинули понешто из знатног буџета за своје црне дане? Црн дан вам је дошао пре него што сте га очекивали. Сви у овој земљи знају да рукујете не својим него народним новцем и да ћете морати да подносите дебеле рачуне, нарочито после овог скандала, који је, можда баш на време, пробудио опрез.

Постоји, нажалост, нешто што је овде уобичајена пракса: кидисати на филмске фондове као на Алајбегову сламу и отимати док је вруће, а причати бајке за малу децу да се Власи, нарочито они филмски, не досете. Или нешто још горе кад је у питању текућа културна окупација, која не само да није испустила дизгине него се спрема да их затегне још јаче. (То не значи да за Кошаре неће бити кад треба и колико треба: друштвене мреже горе од предлога и озбиљних понуда из земље и иностранства да се филм заврши како ваља, како је достојно и драгоме Богу приступачно.) Елем, постоје јасни уговори, уколико се ти продуценти, о којима не знам ништа, холивудској пракси нису учили из петпарачких серија о хировима тајкуна с Беверли Хилса. Уосталом, друго је Холивуд. Тамо је приватни продуцент заиста власник филма. Овде није. Једина два продуцента су овде држава и телевизија, што излази на исто. То свакако није добро, али је тако. Узми или остави. Боље остави.

Другим речима, предстоји још једна битка, сасвим различита од оне коју су водили наши јунаци на Проклетијама. Тамо се гинуло из храбрости и љубави према отаџбини. Пушка ти – пушка ми. Наредба је гласила: „Ни корака назад. Иза нас је Србија“! По тој Србији, нажалост, опет се шири коров. Сада, у варљивом миру, догађа се овде сасвим друга и дуга борба са злом домаћим, с похлепом, отимачином, преваром, уценама, подметањима, манипулацијама, злоупотребама и сваковрсним марифетлуцима. Ако баш хоћете, са саботажом једног хомерског узора. Зато јавност мора одлучно стати иза намере филмских уметника да заврше оно што су започели.

Иза права народа да на екрану види свој часни лик.