БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Истинита драма столећа

Само ретки доприноси седмој уметности допиру до питања шта је суштина и шта је смисао филма? Такав је случај с остварењем Дане Будисављевић Дневник Дијане Будисављевић, које представља изузетан пример повратка достојанства целом данашњем стваралаштву, где неке знаке живота даје и сасвим пропали кинематограф. На исто питање пружио је давно одговор отац модерне теорије филма Андре Базен. Он каже да прави филм, као довршавање суштине сваке уметности (коју аутор доживљава као неодољиву потребу људске психологије да се бори против времена), може „отргнути човека из реке трајања и укотвити га уз живот“. Другим речима, филм може остварити победу над временом, сачувати га од пропадања и потврдити се као откровење стварног (Шта је филм, I).

Кинематограф је, у најбољем, постојано откривање збиље о животу и свету. Зато се може појавити у улози савезника историјске истине иако га његова двострука природа често води у обману и лаж. Такву, истинољубиву компоненту филма открила нам је сасвим изненада Дана Будисављевић у свом храбром покушају да од затирања отргне истину о највећој трагедији која се догодила у Хрватској и Европи средином ХХ века, о логорима Јасеновац и Стара Градишка и нарочито онима где су систематски изгладњивана и убијана српска деца (Јастребарско, Лоборград, Сисак). То је веродостојна студија буђења и дивљања нечистих сила у Хрватској, делиријума масовног злочина и симфоније зла, убијања целог једног народа у срцу Европе, дакле знамења пропасти Запада, што је био и истовремени Хитлеров холокауст.

ОТКРОВЕЊЕ СТВАРНОСТИ
Историјску позадину овог геноцида ауторка недвосмислено проналази у нацистичком устројству Независне Државе Хрватске, прве државе хрватског народа у новом добу. „Филм веома добро говори да је НДХ била фашистичка држава, један систем и режим утемељен на расним законима“, одважно и исправно вели Дана.

„Историјски је толико јасно доказано шта се догодило у доба НДХ да ниједна власт у Хрватској никако не би смела допустити да се тај фашистички пројекат релативизује на било који начин, јер људи, нарочито млађе генерације, постају збуњени. У Хрватској се више не може рећи ко је тачно победио у Другом светском рату, партизани или усташе, логор Јасеновац је и даље табу тема, нема заједничке комеморације представника хрватске власти и народа који су ту страдали, и та ситуација није добра, иако у већинској Хрватској постоји тихи презир и незадовољство тим фалсификовањем историје. НДХ је био пројекат за национално чисту државу, а трошак тога је требало да буде да се побије пола становништва, што је ван нормалне памети, и наравно да је морао бити осуђен на пропаст. Поздрав ’За дом спремни’ у овом нашем времену још више је ван нормалне памети, и надам се да је напокон дошао час да људи јавно покажу да им је свега тога доста.“

То је магнитуда истине која целом дужином потреса овај филм о побуни хришћанске савести против систематског, дакле државног и верског злочина над српским народом. У филму видимо ово немирење с владајућим злом без великих речи и геста и без хуманитарног пренемагања. Лик Дијане у филму је откровење једне христолике стварности, рекао би Андре Базен, као што је то био случај код Бресона. То је главна одлика њене мисије, коју добро уочава редитељка: Дијана јесте Праведник, који пред Бога излази чистог лица. Какав „грађански покрет отпора“ у Хрватској 1941?! Акцију Дијане Будисављевић све време води шачица престрављених Срба и Јевреја. Др Камило Бреслер, који је акцију опрезно пратио као „дужносник НДХ“ и често ишао на руку милостивој доктора Будисављевића, тешко да се може сматрати неким „великим антифашистичким грађанским отпором“, о чему, уосталом, сведочи и судбина ове историјске личности.

Истина је, међутим, да расположење већинске Хрватске није било антинацистичко, што говоре и документарни снимци дочека Немаца у Загребу 1941. које, подвучене тишином, сасвим убедљиво приказује Дана у свом филму (као што приказује лице те исте гомиле и приликом дочека партизана, а после пада Берлина, 1945). Право лице Хрватске је пре Бреслеров помоћник, неки Мађар, који се од усташког измећара преко ноћи преобратио у егзекутора Озне.

Хрватска католичка црква је посебна прича, која се без даха слуша у разговору Дијане са Степинцем. Верна католикиња пита свог надбискупа да ли зна какав масовни злочин предузима хрватска држава у име Христа, а преузвишени нервозно узвраћа да је код поглавника „већ просвједовао гледе свих незаконитости“ и на томе гради свој бедни алиби. (На том „просвједу“ је све и остало, а злочин се, ничим неометан, ширио из дана у дан.) Затим га побожна Аустријанка подсећа да управо он, као исповедник и викар усташке војнице, мора учинити да злочин престане, а Степинац јој на то препоручује „да разговара са својима“ (Немцима, прим. Б. З.). Ово је тачан опис Степинчеве улоге у усташком инферну. Скрстио је руке не чинећи ништа (што данас хашка правда сматра тешким злочином), а испод жита чинио је све да се пакао настави.

Дијана се, наравно, обратила и „својима“ и није неистина да је немачки командујући генерал у Хрватској, Аустријанац Глез фон Хорстенау, учинио своје да чињенице о масакрима, из прве руке, допру у Берлин. Такође није неистина да је Хорстенау пружио и држао невидљиву руку над Дијаном и њеним мужем Србином, иначе би обоје брзо и сигурно пошли трагом својих штићеника. Тако је Дијанина мисија имала убедљив резултат: успела је да из усташких канџи извуче преко десет хиљада српских девојчица и дечака, да их смести на сигурно, нахрани и заштити, затим их немачки педантно евидентира, обавести њихове родитеље (ако су остали живи) и тако омогући да се српске породице једном, кад све прође, поново нађу на окупу! Величанствен подвиг, незабележен у „пет година апсолутног нигде“ Пауелса и Бержијеа, нешто много више од Шиндлерове листе, цивилизацијски пример Свечовека Достојевског и Аве Јустина. О том подвигу сведоче четири српска детета, данас већ у поодмаклим годинама; Дијанин завет је испуњен. Они нису остали само бројеви из јединих логора за децу у Другом светском рату, него постоје као сведочанство подвига; они су то откровење стварности Базена.

ОТКОПАВАЊЕ ИСТИНЕ
Њихову истину покушала је да дубоко затрпа хрватска (читај Брозова) послератна држава. „Овим филмом сам имала жељу да реалистичније почнемо сагледавати историју, да престанемо лагати o њој“, изјављује Дана Будисављевић. „У делу хрватске јавности, нажалост, из године у годину, та историја Другог светског рата покушава се ’прекројити’. Приказује се као да НДХ није био злочиначки пројекат, да су усташе биле исто што и партизани, што их амнестира за злочине које су починили, а те манипулације на читаво друштво у Хрватској стављају једну лошу и опасну етикету. Зато је потребна историјска истина, а она је требало да дође много раније – да је у послератној Југославији на време разрешено питање НДХ и усташких злочина, можда се данас у Хрватској више не био чуо поздрав ’За дом спремни’, који је симбол највећих злочина. Некаква државна политика, државни врх, нажалост, константно толерише ту ревитализацију усташтва, чак бих рекла да кокетира са усташтвом, и ја не разумем зашто је то тако. Дијана је једноставно ’склоњена’ и доживела је велику неправду после рата. Њена картотека заплењена је 1945. и онемогућен јој је рад на спајању преживелих мајки и деце, много је деце изгубило идентитет, и деценијама нису знали ко их је спасао из усташких логора. Дијана је преминула 1978. у Загребу, а овај филм је снимљен захваљујући томе што нам је њена унука Силвија Сабо дала њен дневник.“

Али није Дијана Будисављевић прецртана „зато што је припадала грађанском сталежу и зато што је Аустријанка“ (како хоће да мисли ауторка филма) него зато што је требало по сваку цену сакрити, избрисати и заувек закопати страшни геноцид над српским народом од близу милион жртава, геноцид који је извршила прва независна хрватска држава. Спонзор ове марионетске творевине, Хитлерова Немачка, то од исте – није тражила. Нити ико други. Извршила је то ничим изазвана она сама, на своју одговорност, уз отворену или прећутну сагласност „војујуће, Христове, хрватске католичке цркве“ и њених прелата. Како нико од послератних Хрвата за ово није хтео да прихвати одговорност, најмање Степинац и сам Броз, истина је сахрањена у подрумима Титове тајне полиције и зато данас Дијаниној педантној картотеци – нема трага. Брозов демон, некрунисани краљ Хрватске и господар Удбе Стево Крајачић старао се о томе током целог послератног периода и зато откопавање истине, које предузима овај филм, припада етичкој вертикали. Етика је суштина филма као идеалистичког феномена, мисли и Базен. Тада филм постаје заточник морала и говори истину, а не лаж, и везује се за стварност, а не обману.

На другој страни је, дакле, естетика и она је такође убедљив аргумент Дане Будисављевић. „За овакву тему требало је барем колико за Шиндлерову листу или десет пута више него што смо успели да сакупимо“, каже редитељка. Веома паметно и веома скрупулозно одабрала је модел камерне драме, са око двадесетак улога, од којих и четири аутентичне личности преживелих жртава. Веза између стварности и фикције успешно је остварена посредством амбијента. Потресна прича стала је у скромне оквире и догађа се углавном у ентеријеру: или је то лишен свега сувишног салон доктора Будисављевића или загушљиви биро ендехазије или забачени перон или руине логорских зидина; један сажети свет изражен у исушеној фотографији и штимунгу несреће.

И све остале компоненте филма подлежу строгој редукцији Будисављевићеве: у овом црно-белом микрокозму доминирају крупни планови, кретање актера ограничено је углавном на главне правце и никад не траје дуже него што дозвољава смирена камера, сцена је дата само у сугестивним назнакама, музика тек подвлачи драматичну тишину. Нема ничега што одвлачи пажњу од концентрисане радње. Све се то односи и на дијалог, често сапет у прогутани грч. Такав доследан филмски минимализам у нас још није виђен, а на моменте је снажан као у Драјера и Бресона. Редукција је наметнула и развила један аутентични филмски стил, чије умеће и поетика режије утиру пут једној драми столећа.

ПОРУКЕ ИЗ НЕМАЧКЕ
Упркос сјајној рецепцији на недавно завршеном филмском Фестивалу источноевропског филма у Котбусу, где је Дневник Дијане Будисављевићдоживео своју „западну“ премијеру, овај филм се није нашао у главном, такмичарском програму фестивала! Иначе, та званична селекција Котбуса добила је слабу оцену жирија ФИПРЕСЦИ (Међународне федерације филмских критичара, у коме се налазио и потписник ових редова), а филм Дане Будисављевић утешну, дебитантску награду, док су у први план извучени лоши албански, босански и бугарски филмови. Дирекција фестивала је при свему (што се никада до сада није догодило) покушала да утиче и промени саопштење ФИПРЕСЦИ-ја. Тако се испоставило да је по општој оцени најбољи филм овог фестивала, Дневник Дијане Будисављевић, дискриминисан и „прецртан“ попут његове јунакиње.

 

Насловна фотографија: pulafilmfestival.hr

 

Извор Печат