БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Апис као вођа чопора

Наслов овог текста је идеја водиља недавно емитоване прве епизоде документарно-игране серије „Апис“ аутора Филипа Шварма на Јавном сервису Србије. Пуни цитат исте гласи: „Он није завијао за чопором, он га је предводио“. То је написао наведени аутор, а „осебујно“ (како би рекао Шварм) интерпретирао Никола Којо као наратор новог шамара друге Србије и њених спољних инспиратора српском достојанству и патриотским традицијама ове земље, све у продукцији РТС, опозиционог недељника „Време“ и филмског студија „Баранда“ (није Барандов, него предузеће Драгана Бјелогрлића из оближњег Јужног Баната). Није први пут, наравно, да Јавни сервис отворено ступа у сарадњу са другом Србијом (већ смо видели исту кухињу на делу у серијама „Сенке над Балканом“, „Немањићи“ и „Краљ Петар“, ако се не рачунају ранији ТВ подухвати Филипа Шварма са РТС и покојним Тијанићем), али је први пут у питању отворена колаборација у изграђивању антисрпског, тј. непријатељског наратива, чија је коначна мета српска војска, односно њене величанствене победе у балканским ратовима и Првом светском рату (1912-1918).

Ко је био тај Аписов „чопор“? Иако пуковник Драгутин Димитријевић Апис није предводио српску војску, нити у њој заузимао положај виши од начелника Обавештајног одељења њене Врховне команде (1913-1914), кладим се да баш на њу мисли Филип Шварм, иначе живописна личност, широј јавности непознатог правог имена (зове се, наводно, Давор или Дамир Калембер, родом из Лике, где је до 1990. био државни службеник, а као избеглица из Хрватске доживео у Београду метеорску новинарску каријеру, данас одговорни уредник недељника „Време“), познат и по мрачном фељтону о Апису у истим новинама, у коме се износи гомила негативних, крајње произвољних тврдњи о Краљевини Србији, њеној војсци и самом Апису, који је, дакле, предводио овај „чопор“.

Руководство Јавног сервиса Србије нашло је 2020. године за сходно да стане иза овог и оваквог тумачења историјске улоге херојског ратничког нараштаја, који је за Србију дао све што је имао 1912-1918, доносећи јој историјске победе прво над Турском и Бугарском, а затим над Аустругарском и Немачком, и непролазну славу. У тумачењу Шварма и неколико помно одабраних „историчара“ (које је, ваљда, требало да покривају два-три реномирана научника са листе Швармових саговорника), српска војска није била друго до „сумрачни свијет перманентне завјере, интриге и конспирације у коме нема разлике између добра и зла“. Од Аписа „нема бољег симбола за тадашњу пометњу у српској војсци“, пише Шварм. „У стварности, то је каос у коме се љушти слој по слој човјечности. Људи су у трајном магновењу док одрвењелим рукама притишћу обарач, повлаче затварач и гурају метке у магацин. Једва да је итко свјестан крвавих убоја по лицу и тијелу насталих безглавим бацањем у заклон. Све се неразлучиво мијеша – страх, бијес, молитве, завјети, отупјелост… Звучи добро познато и отрцано, али људе у борби до побједе или пораза не држи патриотизам или осјећај дужности, већ непојмљива повезаност са суборцем до себе. Српски војници нису били изузетак.“

Династи које је Швармова „хунта“ довела на власт, Карађорђевићи, били су једна „посрнула породица, коју је требало хранити и издржавати је“ (Сузана Рајић); пошто остарели принц „није својим синовима имао шта да понуди, обојица су се школовали у Русији. Мајски преврат представљао је решење за породицу Карађорђевић… Петар је био странац у својој земљи. Оптерећен дуговима из тог периода, посебно код бечких банака, и поприлична тврдица на пријестољу, држао се изван политике чак и више него што је захтијевао Устав. Заправо, краљ Петар је вјеровао да тако учвршћује династију(!).“ Даље, према речима Шварма, „тек је Кумановска победа 1912. учврстила ову династију (као да је Балкански рат вођен из династичких побуда!). Швармови описи Петрове владавине („странац у својој земљи“) без остатка су преузети из ондашњег бечког Neue Freie Presse, листа задуженог за јавни линч Србије и њене круне. И почетак нове серије одише овим духом. Оцену народног српског краља Петра њен аутор преузима од Константина Думбе, аустроугарског посланика у Београду, који каже: „Опће је мишљење да је он као владар још горе издање краља Александра Обреновића.“ За „златно доба“ Србије 1903-1914. и процват демократије у њој, хрватска историчарка Бранка Прпа каже да је све то било далеко од демократије и нека врста „кошмарног деспотизма“, са чим се слаже њена београдска колегиница Дубравка Стојановић, која у оцени овог периода наводи да је то само „изгледало“ као демократија („било је пет избора“, што јој је неки доказ; шта би иста рекла за данашње европске демократије, нарочито италијанску?!). За ову професорку чувена Петрова слобода штампе била је само привид, „јер су непознате групе са моткама (сличне данашњим бејзбол палицама) упадале у штампарије“. Истим речником, за њу је Пашић још онда био „популиста“. Каква наука!

Постоји, међутим, озбиљна историја, она коју представља најбољи познавалац времена и личности краља Петра, професор Драгољуб Живојиновић, чију оцену тешко могу да оспоре Шварм, Прпа и слични: „По свом политичком образовању, ширини својих погледа и савремених идеја, Петар је, нема сумње, био најспремнији владар који се налазио на српском престолу. То објашњава природу његове владавине после 1903. године и брзи успон демократије, бујање политичког живота и јачање националних идеала.“ Изгледа да ово потоње нарочито жуља Шварма и његове изабранице.
Без сумње инспирисани из региона, они као опарени скачу у очи, гурајући нам под нос неку телевизијску контраисторију Србије, у циљу деградирања сваке позитивне српске традиције, у шта нарочито спадају српска војска и њен симбол, злоћудни Апис. Са сличним „историјским истинама“ имали смо већ посла у „Сенкама“, „Краљу Петру“ и неким другим серијама, све продуктима истог Јавног сервиса, управо у тренуцима када је опет било на делу подметање кукавичијих јаја из најближег суседства.

Телевизијска творевина о којој говоримо и није друго до покушај визуелизације овог фељтона.