БОЖИДАР ШКОБИЋ: ИЗБЈЕГЛИЦА

Ником потребан и ниотког жељен,
свијетом тумара – као живи дух,
присиљен да трпи свако понижење
и руку да пружа за хљеб или крух!

Мухаџер – путник – ненамјерник,
сваком са пута мора да се склања,
као просјак мора да се понижава –
без имања и без поштовања.

Све што је имао – образом градио,
очево, као да није постојало,
и сретан ако је породица здраво –
и достојанство барем му остало.

Док помоћ му, као увреду, дају,
и стављају у смјештаје нужне,
„забринути“ добро плаћени –
питају га: „Што има очи тужне!“

А човјек, жена, па чак и дијете
у срцу још носе свој родни крај,
и жели да већ крај лутању дође –
и некад се врати у свој завичај!

А, шта га чека, мора да се пита
тај повратник можда несуђени –
друга адреса и друга лица –
а пријатељи многи расељени!

Док срце гордо успиње тијело,
Да се опстане у новом крају,
Мисли се куну да заборавит’ неће
Живот у једином – правом Завичају!

Божидар Шкобић – Чика Бошко
Вишеград,20.06.2010.