Божићни интервју са Матијом Бећковићем

НАШЕ ЈЕ ДА ПИШЕМО, А КАД ДЕЛО НАСТАНЕ ОНО ПРЕЛАЗИ У НАДЛЕЖНОСТ НЕБА

 

Иако у шали зна рећи како је рођен 29. новембра на Дан републике у бившој Југославији и постао отац 1. маја који је у то вријеме слављен као празник рада, ипак прича добија другачији смисао ако се каже да је, у ствари, рођен на Светог Матеја, дакле на светац, па се чини како му је и пут био свет, на неки начин. Управо тако је и подијељена стварност одвајкада, на оне који су вјеровали у комунисте или у Бога. Разлика је у томе, што су комунисти пали, а Бога су распели. Међутим, свједоци смо и данас таквих подјела, библијских освједочења, „Горског вијенца“ који нам се дешава изнова, па том приликом, наш данашњи саговорник је жива икона у поезији и доживотни светионик у животу сваког од нас – пјесник, писац и академик Матија Бећковић.

 

Од првог састава сте купили своје прво одијело, од своје прве пјесме добили сте своју прву и животну љубав, постоји ли још нешто што нијесте освојили, а жељели бисте?

Можда би на крају Елон Маск могао да ми поклони Тесла ауто без возача.

Препознатљиви сте, не само по умном словослагању, већ и по том оригиналном стајлингу, између осталог, по чувеном качкету Шерлока Холмса. Бранко Стојановић, у интервјуу са Вама 2014. године, каже како сте набавили „билатералну капу да истражујете убиство српске културе и књижевности, а у њима поезије. И да истражите убиство људскости и морала у књижевности.“ Има ли истине у тим његовим промишљањима и ако има, јесте ли успјели у тим истраживањима?

Ваше питање, драга Савво, звучи као песма, па би било штета да га одговором покварим, скрећући пажњу на нешто друго.

Када сте писали поему „Ћераћемо се још“, јесте ли наслућивали, колико ћемо се дуго ћерати и од кога све, па и са самим собом на крају?

Наш народ је до зуба наоружан језиком. И чим сам изустио Ће… клупко се одмотало и нема силе која га је могла зауставити.

Чини ми се да сте својим дјелом „Најнајнија“ са најмање ријечи највише рекли. Као да су ту помијешане и Ваша поезија и проза у кратким формулама, које представљају својеврстан кардиограм вашег срчаног тома. Јесам ли у праву? А онда и сам наслов, рођен у својој оригиналности са ријетким именом.

Хвала у сваком случају. „Човек воли да слуша о себи и на оптуженичкој клупи“.

Чехов је говорио: „Гдје је умјетност, гдје је таленат, нема старости, нема усамљености, нема болести, а сама смрт бива половична“. Ви, као да сте то знали одувијек, па сте се оградили својим дјелима: „Кад будем млађи“ и „Кад будем још млађи?“ Заиста, шта мислите, постоји ли старост за онога ко никад није одрастао и коме је сам живот пјесма?

На време сам умакао старости. Сад и да хоће не може ме стићи.

Вас и пјесника Милутина Мићовића, проглашавају за државне непријатеље Црне Горе, заједно са Његошем, иако сте све писали из највеће љубави према њој, него сте је само као синови своју мајку Црну Гору прекоријевали, враћали на преобраћање. Да ли су то Ваше највеће награде, после Људмиле и Оље?

Како бисмо се без те титуле нашли у друштву највећих синова српског рода. Остављам читаоцу да их све поброји.

Ове године у Црној Гори, коначно, 13. новембар је проглашен за државни празник културе. Донедавно су Његоша сматрали геноцидним пјесником и трудили се да га забране у школском програму. Како то коментаришете?

Човек се усавршава и после смрти. Али треба да почне и за живота. И Његош није престао да ствара и да се усавршава и после одласка са овог света. Тако је дочекао и свој дан. А дочекаће и да се испуни његов аманет и не остане једини Владика који је сахрањен без свештеника.

Његош, који није имао ниједно књижевно вече, ни једног књижевног критичара, ко зна и читаоца у том времену, а његове књиге свака кућа посједује, баш као Свето писмо. Мислите ли да одабране, непрочитане књиге, понекад своју славу задобију врло касно, али опет да кажем, шта је то за вјечност?

Наше је да пишемо, а кад дело настане оно прелази у надлежност Неба… Ми не одлучујемо да ли ће то неко читати или неће. Оно се пита с нама, а не ми с њим.

Ако је, како кажете, „Горски вијенац“ наше Свето писмо у књижевности, а видимо како се свакога дана дешава „Горски вијенац“, као што тражимо у Светом писму подударност искушења и искуства, која су се дешавала исто тако и прије 2000 година, поставља се питање, гдје се у свему томе уклапа фалсификована историја, коју желе да подвале бивши режимски наследници? 

Те дилеме се увелико распредају по кафићима. И то међу онима који ћуте и седећи за истим столом полемишу преко телефона.

Постоје многи пјесници који озбиљно пишу, али ријетко који заслужи вјечност. Мислите ли да је Његошу вјечност додијелила баш та титула Владике, коју је имао упоредо? Имати таленат, без те трунке свише, често умије бити поништен. Јесам ли у праву?

Владику Рада, Ловћенског Тајновидца, покушали су да рашчине и отму цркви, како би га прогласили само владаром, као да би био владар да није био владика. А Владика и Игуман су кључ његовог дела.

Знам да нерадо прихватате то што Вас називају Његошевим наследником, међутим, усудићу се да кажем како је „Горски вијенац“ Стари, а Ваш стваралачки опус Нови завјет наше стварности. Колико је тешко носити на леђима такву једну титулу?

Лакше је нама наследити Његоша, него Његошу да наследи нас.

Све што смо старији, вуче нас оно прво мјесто одакле смо потекли, па му се често и враћамо. Недостаје ли Вам Веље Дубоко и чега се најрадије сјећате из тог периода дјетињства?

Шта ћу памтити одлучивала је моја мати. Део васпитања је био да се не памти ништа лоше.

Да ли сте некада имали жељу да са Вером посјетите Пјатигорск у коме никад није била?

Ја се увелико спремам, а она је већ тамо.

Умјесто Ваших пријатеља, сада сретате улице са њиховим именима. Између осталих то су: Андрић, Селимовић, Капор, Ћопић, Миљковић, Радовић. Пјесникињи Десанки Максимовић подигли сте споменик, још за живота. Да ли имате неку занимљиву анегдоту са неким од тих стваралаца? Какав је био Миљковић? Негдје сам читала да је Андрић нерадо давао интервјуе, јер по његовим ријечима, није желио да „просипа слова узалуд“, која опет може уградити у зидине својих књига.

Андрић није волео да пише ни разгледнице, јер му је свака права реченица требала за прозу. На разгледницама које је слао Душко Радовић има више поезије него у многим збиркама поезије. Бранко Миљковић се убио да би његова поезија била истинита…

Сјећам се Вашег гостовања испред Саборног храма у Никшићу, тврдим како је то била најдивнија сала под ведрим небом и да су се те ријечи најдаље чуле, то вече. Заиста импресивно. Читали сте, између осталог, пјесму посвећену митрполиту Амфилохију, Вашем можда по духу, најближем пријатељу.

„Али чим се крсним знаком знаменов’о,

нема тога ко га није каменов’о;

и то камење поста му имање,

сваки камен њему, један Христу мање.“

Можда је ово аманет сваком човјеку, који жели да постигне неки успјех и обавеза да не одустане, баш тад највише чивија мора да купи, зар не?

Амфилохије је за себе грабио што више кривих и зарђалих чивија, како би бар мало смањио магацине чивија намењених Исусу Христу. Испраћајући га, рекао сам да је Црна Гора једина земља на свету која нема фашистичких, а има антифашистичких јама. И да додам да је јединствена и по томе што су њени издајници, фашисти и сарадници окупатора – живи запаљени у Јасеновцу.

А шта ћемо са аманетом Владике Рада и да ли је наша судбина сва уливена у тај аманет? Вјерујете ли, ако се капела врати на своје мјесто, да ћемо и ми коначно знати гдје нам је мјесто, колико је важно да сачувамо своје свето тројство: поријекло, језик и вјеру?

Није проблем да се врати капела, него како да се ми коначно вратимо себи?!

Пред крај… На једном мјесту кажете, како су теретане наше цркве, а СМС нова поезија, па шта мислите, да ли ће доћи вријеме да се опет причешћујемо на књижевним вечерима и да ће поезија остати наша омиљена молитва? Да мирис књиге неће никад моћи замијенити електронско писмо?

Што је било на почетку, биће и на крају. А СМС и теретане су поменуте ради урока.

Ваша најкраћа порука за Божић, би била…

А помози Боже и Божићу!

 

Савва Радулович,

Арт клуб „Прво писмо“