Пошто нису смели да држе свиње, Срби су покушавали да сачувају живину и ситну стоку од разуларених ага и бегова. Када би обесни ага ушао у село све што би пожелео његове слуге су носиле. Жене би себе „нагрдиле“ гаром и пепелом, поцепале би сиротињску одећу, и уз писку деце и узнемирених животиња хватале агиног коња за узде и храбро молиле: „Остави ми за запатак…“ овцу, певца, ћурку… Одгурнуо би их сурово, а у дворишту није ништа остајало…

„Сима Андрејевић Игуманов пише Митрополиту Михаилу 1870. године: ‘Овој мученој сиротињи српској остала је само једна нада у Бога. Докоље Господи! (Докле Господе!). Ове се речи на све стране чују по нашој Крајини“, цитира писмо прота Милутин Тимотијевић у свом раду „Косовско предање на Косову уочи ослобођења (1912)“

Како дочекати Божић, кад се већ живи, како се омрсити? У муци су се Косовци досетили. Између две ћеремиде поставили би замку за џивџана. На „штапчету“ осушили би га крај чунка и на мразу, па би се тако по мрвицом врапчетовог меса сви укућани бројног домаћинства омрсили на Божићно јутро…Тај обичај држали су Косовци дуго после Другог светског рата, а по негде, ретко, и данас се улови „ђивђан“.

Међутим, у градовима, нарочито у Приштини, последњих деценија двадесетог века, Косовци који су са села долазили у град да уче школу, да раде, а нарочито они који су почињали да се баве политиком добијали су „епитет- етикету“ „Ђивђан/ Ђивђанка“. Кротки Косовци, ненаметљиви и несигурни због свог „косовачког говора“, нису се љутили. Нису ни знали ко им је тај надимак наденуо: варошани, Црногорци, Херцеговци, Албанци, или можда Турци…

Осмехивали су се на опаску „Зашто су прозори на згради Општине затворени? Да не излете Ђивђани“. Није било злурадости, било је време здравог хумора. Они су се мучили са падежима и акцентима, настојећи да докажу некако своје трпљење и муку. У граду су се различито понашали. Неки су пожурили са се утопе у варошке манире и обичаје, други су остали доследни традицији. А „Традиција није поклоњење пепелу, традиција је распиривање огња“, понављали су многи мудри Руси.

Протојереј Ставрофор Милутин Тимотијевић у наведеном раду даље наводи “ У разговору са многим старијим људима у Призрену и Ђаковици, где сам вршио дужност парохијског свештеника од 1966. до 1984. године, заједно са другим професорима Богословије у Призрену, сазнао сам да су Срби пре ослобођења све своје вредности морали да прикривају. Ако је неко имао лепу кћер морао је да је крије, а мушко дете још и више. Источњачка похотљивост особито је долазила до изражаја у време поста рамазана. Нарочито је био критичан двадесет и шести дан, који је ретко пролазио у турско време да макар једна српска глава не падне. Материјално богатство прикривало се закрпама на одећи и неупадљивишћу.

У Ђаковици још и данас постоји Српска улица, у којој је настањена већина српског живља. У турско време су скоро сви Срби живели у њој. Улица је имала велике дрвене капије са обе стране, које су се с првим мраком затварале, а зором отварале. Ноћу је била гето, али и једно велико двориште у коме се могло слободније кретати. У једном делу улице је црква, са иконостасом и иконама из 1821. године и црквена кућа у којој је била српска школа.

Прота даље наводи да су Макензијева и Ирбијева посетиле цркву и школу и свештеника Стевана који је у то време служио. Када је припремљен камен и креч за поправку цркве, 1885. године, камен је за кулу узео Ахмет- бег. Риза-бег је узео креч за своју кулу. У летопису су записани датуми, а све је записано на последњој страни Србљака који је издао Митрополит Михајло 1861. године. Сима Игуманов је Србљак поклонио цркви ђаковичкој.

О овоме је 1977. године проти казивао Станко Андрић, мутавџија из Ђаковице од преко осамдесет година. Народ је пратио шта се дешавало са актерима народне несреће и богоборцима. Риза бег и његових пет синова скончали су рано и трагично, а Ахмет-бег није имао мушко потомство.

Даље прота Милутин у свом раду пише:

„Још бих хтео да укажем на две ствари, такође из Ђаковице, до сада необјављене. До данас је остао обичај да на Божић сви посетиоци ђаковачког храма после нафоре приме пола „питарке“, како се лепиња зове, и парче свињског печеног меса. Овај обичај постоји још из времена ропства под Турцима, које је дуго трајало, а малобројни српски живаљ није смео да гаји свиње у својим домаћинствима. Најхрабрији и најспретнији су одлазили у неко српско село, обично у Велику Хочу и отуда ноћу у џаковима, да се не види, пребацивали свињско месо за ову јединствену „агапу“ на Божић. Овим „српским причешћем“ бранио је народ своје памћење о различитости слободних робова и неслободних господара. Одговорно тврдим да је и данас то радост за све, особито за децу, а може се замислити шта је то значило у турско време. Није то обично парче меса. Кроз њега је Ђаковчанин доживљавао и своју нацију и име и предкосовску слободу, с надом да ће му опет доћи.

Рад „Косовско предање на Косову уочи ослобођења (1912) проте Милутина Тимотијевића, доскорашњег ректора Призренске Богословије у Нишу, објављен је у Зборнику штампаном поводом шесто година Косовске битке 1989. године.

Навешћу и сведочење Трајка Славковића по казивању његовог деде, како су Срби славили Славу у турско време.

Бег је забранио да се слави слава, да се пали свећа, звона да не звоне, али је сазнао да Срби ипак славе. Послао је свог заптију у кућу једног домаћина да види на лицу места како то они славе.

Сутрадан је дошао заптија да реферише бегу и каже: „Не брини ништа, светли беже, послушни су Срби. Нема свеће, не крсте се…“

„Па како онда славе?!“ љутито упита бег.

„Трпеза је скромна, мало једу, а подоста пију. Онда устане онај са чела софре, наздрави ономе прекопута, па устане онај десно, наздрави ономе лево. Попију преко руке, куцну се чашама и пољубе три пута. И сви гости редим тако наздрављају“

„Јеси ли ти луд!?“љутито ће бег. „Па видиш ли да они опет терају своје. Кад онај горе наздрави оном доле, а онај десно ономе лево- направили су крст! Кад попију преко руке опет направе крст. Кад се пољубе три пута то је њихово тројство, а кад се куцну чашама подражавају звук звона.“

Овај обичај траје на Косову и Метохији до данашњих дана.