БОРА ЂОРЂЕВИЋ: „Новине“

 

Прилегнем мало да се одморим,

новине не смем да отворим,

 

при крају има неких страница

које ме плаше до крајњих граница.

 

Зато те стране прескачем

да се не растужим и да не плачем.

 

До јуче млади, већ сутра стари

с њих ме посматрају моји другари,

 

махом вршњаци и слична годишта,

селе се, одлазе у вечна ловишта.

 

Генерација ми се осипа,

на ковчег земља се просипа…

 

Па вадим школске из подсвести,

после дуге (ил’ кратке) болести

 

изненада је преминуо…

(Барем је све своје бриге пребринуо)

 

Па ће покојног до неба хвалити…

За њим ће они вечито жалити…

 

фамилија блиска

и други са списка..

 

Сахрана ће се обавити…

Све ће то новине објавити…

 

Ја претекао, они отишли,

а заједно смо у школу ишли,

 

с некима војску сам служио,

опијао се и сјајно дружио,

 

неки су исти факултет студирали,

мало смо учили, много лудирали…

 

Има и жена које сам познавао,

признајем да сам с некима спавао,

 

излазио и добро проводио…

Са ретко којом сам љубав водио.

 

И све је више и више слика

мојих несрећних исписника.

 

Исти ритуал свакога дана,

само насловна и спортска страна.

 

Плашим се да у сутрашњем броју

угледам читуљу и слику своју.