БОЈАН АРБУТИНА: Рођена је филмска прича о селу гдје камен као и људи носи ратни ожиљак

Документарни филм Пребиловци – тамо и камен има ожиљак у продукцији РТС доживио је свјетску премијеру на 69. фестивалу документарног филма у Дому омладине у Београду 30. марта 2022 . Филм је премијерно приказан на Првом програму РТС 14. априла исте године.

Аутор: Сања Драгићевић- Бабић, новинар-сарадник Тихана Бајић,  директор фотографије: Драгослав Бојковић, сниматељ: Никола Ђуровић, тонски сниматељи ; Зоран Тарабаноић и Бошко Семиз, расвјета, Владимир Васиљевић, колор корекција, Никола Станкић, дизајн звука Небојша Драгићевић, графика и анимације Небојша Тесла, монтажер: Иван Васић, Продуцент: Милица Дабић, Вријеме трајања филма 80 минута.

Покушавајући да разуме Лубардину преокупираност кршевитим пределима родне Љуботиње и старе Црне Горе, Срђо Злопаша, у својој психоаналитичкој студији о изворима креативности Петра Лубарде, записује: „Родни крај није само пуки географски локалитет већ то је сложен амалгам потиснутих сећања, ликова, емоција, слика, колорита, сцена, звукова и гласова, фрагмената представа и још много чега. Људи се разликују и према томе какав однос гаје према родном крају. Једни негирају ту везаност, други остају заробљени у оквирима локалног а ретки успевају да креативно прорађују ране и темељне утиске потекле из најранијег периода живота“.

Када смо се у лето 2017. године састали Миленко (Јахура), Рашко (Рамадански), Сава (Самарџић) и ја (Бојан Арбутина), да бисмо из Београда кренули пут Херцеговине, нисам ни слутио да ће пролазак кроз кањон Неретве и први сусрет „са том пречудном земљом Херцеговином у којој се сједињују природна суровот и благост“ пробудити љубав према кршу, камену, и људима херцеговачким. Пролазећи кроз Херцеговину враћале  су ми се  у мисли речи Милоша Црњанског о срцу наше земље где је лепота тела дивна, где су српске народне песме етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе, и где сва та крвава прошлост, судбински нам досуђена, лелече из гусала.

Лелеци гусала, чини ми се, били су најснажнији баш у селу у које смо се упутили.

У Пребиловцима.

Дочекавши нас домаћински, послуживши нас блатином, жилавком и сиром из мјешине, ликови мештана Пребиловаца полако су се откривали и освајала нас. Домаћин Аца (Драгићевић) нас је угостио и гостио, Његов презимењак Алекса, момак који постојано живи и ради у селу, чика Васо Булут, који нас је нудио домаћом ракијом док је пажљиво увијао дуван у јучерашње новине, свештеник Марко Гојачић кога је служба преодредила да служи преосталим мештанима, чика Миленко (Јахура) који нас је провео кроз све врлети око села.

И бројни други.

Оштроумност, бистрина, оптимизам, страдалништво, вера, и љубав према своме селу карактерисали су све поменуте људе.

И током тих десет дана родила се љубав према Пребиловцима. Није нам било тешко устајати у 4 ујутру да бисмо се попели на Градину; или да бисмо прелазили по неколико километара тражећи Ласоханов гроб; или да бисмо успели да забележимо сваки траг прошлости који је обликовао Пребиловце кроз време. Није нам било тешко ни да запевамо на брду изнад села, у близини Екмечића. Није нам било ништа тешко јер смо имали подршку управо тих људи који су својом борбом и вером у дела сведочили храброст српског човека.

Љубав је расла из године у годину, а ми смо се враћали Пребиловцима када год смо могли. Причали смо о Пребиловцима, писали смо о Пребиловцима, присуствовали прослављањима Светих  новомученика пребиловачких и доњехерцеговачких, размишљали, маштали. И та љубав, и та посвећеност, и та упорност да се прича о страдалничкој прошлости наших Пребиловаца пренесе свим нараштајима добила је свој епилог овог пролећа.

Сања (Драгићевић-Бабић, новинар РТС) је једно од оне деце које је у својој раној младости осетило све недаће рата. Са својих 11 година суочила се са животним изазовима који остављају животне ожиљке. Напуштајући родну Чапљину и Пребиловце, свој животни пут наставила је у Београду где је, завршивши, Факултет за политичке науке, отпочела своју професионалну каријеру новинара. Усавршавајући се и напредујући кроз каријеру постала је препознатљиво лице које смо имали прилике често да видимо на малим екранима. Увек насмејана, професионална, успешна, вешто је чувала за себе „тајну“ свог детињства, чекајући тренутак када ће бити спремна да суочи све нас са својом, али и са прошлошћу својих предака из херцеговачког села. И тај тренутак је дошао прошлог лета када је одлучила да се одужи и својим прецима, и својој породици, и себи, пре свега.

Знајући колико је тешко суочити се са сопственом прошлоћу која је тегобна и страдална, снимајући филм и разговарајући са Сањом осећао сам необично дивљење и понос на све што ради. Пружену прилику да учествујем у снимању филма схватио сам као обавезу и част да пружим сва своја знања и умећа како бисмо учинили да на најдостојанственији начин прикажемо шта се догађало августа 1941. године у Пребиловцима. Али не само августа 1941. године, већ и јуна 1992, и августа 2021. године.

Премијерно приказивање документарног филма „Пребиловци- тамо и камен има ожиљак“ на телевизијским екранима догодило се у четвртак, 14. априла, (2022.) у 21 час, на првом програму РТС-а.

И да закључим враћајући се на почетак текста. „Ретки успевају да креативно прорађују ране и темељне утиске потекле из најранијег периода живота“ – са сигурношћу могу рећи да Сања спада у ретке особе које су управо то успеле.

Знао сам да ће успети још оно вече када смо сатима разговарали код храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима. Знао сам! Сања Драгићевић.

 

Рекли су о филму

 

– Tешко је радити овакве теме, јер је материја толико драматична, да је треба са много мере обрадити. Мислим да је  добро што се на то мислило. И Здравко (Шотра) мисли да сте у томе имали меру. Ово је страшна оставштина за будућност која је морала бити забележена. Честитке драга Сања, новинарски нема већег изазова. Овај филм би требало да буде у Кинотеци, требало би и да постане део наставе у гимназијама и на универзитетима. Младе генерације о томе не знају ништа. Мислим да је приступ аутора филма сваке хвале вредан.

Неда Тодоровић, Београд

– Филм је врхунски, ето како може да се о тако ужасним стварима може говорити на хришћански начин.

Богдан Станковић, Београд

 

– У свету у коме живимо инсистира се  на професионализму, често без душе. Међутим, нема успеха уколико се душом не протка дело. Сања Драгићевић је својим документарним филмом о светим Пребиловцима то успела. Врхунски професионалан у свим сегментима документаристике, уз учешће оних који су одрасли са причом о страдању и еминентних стручњака који су својим кредибилитетом посведеочили колико се то речима може учинити о страхотама које је православни народ преживео током Другог светског рата на својим вековним огњиштима. За наук из душе ауторка је послала поруку да на нама није да се светимо већ да памтимо и не заборављамо. Да пренесемо даље на потомке наше који ће доћи, где су нам све корени и ко су наши преци. Несаломиви храстови.

Сава Самарџић, Суботица

– Ово је страшно. Догађања библијског значења. Страдање и васкрсење. Туга неизмјерна и дивљење.

Зоран Килибарда, Београд

– То је једна болна рана- болна прича коју сви ми Пребиловчани носимо у срцу. Родили смо се са тим, живимо са тим и носит ћемо то докле год живимо. Суштина филма је свакако да не смијемо немиле догађаје из наших вољених Пребиловаца препустити забораву и док смо живи и нећемо.

Милосав Брњашић, Требиње

– Филм ме натерао да дубље истражим своје корене, да планирам одлазак у најскоријој будућности у Пребиловце. Цврчци кроз читав филм, као да сам поново била осунчана оним јаких херцеговачким сунцем, као да сам удисала врућ вадух опаљен каменом.

Нина Драгићевић, Ниш

 

– За сат и двадесетак минута телевизијског програма речено је све о Пребиловцима. Највриједније је да је филм објективно посвједочио о страдању и поновљеном страдању али и о васкрсењу живота.

Вјерујем да је риједак је био гледалац поред малог екрана а да се на њега филм није оставио дубок дојам.Ипак, знајући за карактер Пребиловчана кроз минула времена, Нама млађим који смо везани на било који начин за Пребиловце предстоји много посла на његовању културе сјећања. Вјерујем да ћемо умјети пронаћи простор, инспирисани нашим светитељима, за рад у селу и за село.

Павле Екмечић, Пребиловци