БИТКА ЗА ПРОШЛОСТ: Иво Андрић и бошњачки национализам
„Геопоетика“ је издала једну необичну али сврсисходну књигу, „Битка за прошлост – Иво Андрић и бошњачки национализам“ Зорана Милутиновића. Аутор је бивши уредник „Геопоетике“ и садашњи професор на Универзитетском колеџу у Лондону, један од људи који је сачувао нашу славистику у свету.
Ово је прва студија ен генерал, не само српског аутора, која се темељно и свеобухватно бави проблемом погрешне, злонамерне, лоше, негативне интерпретације дела Иве Андрића. У њој је сакупљена сва политичка, идеолошка и религијска злоупотреба његовог (књижевног али и научног) дела започета у скромном обиму негативним одијумом шездесетих година прошлог века и заташкана ондашњим императивом братства и јединства, да би се проширила током ратова деведсетих када је Андрић ушао у “оставинску расправу” за југословенско духовно наслеђе и постао предмет широке политизације.
Зоран Милутиновић се много година озбиљно бавио овом темом и сачинио студију богату примерима, цитатима, фуснотама и другом научном апаратуром. Но, она има и вредности које бих нарочито истакао: композиција, као кора књиге, направљена је тако да је разумеју и они који нису стручњаци. Њена основна премиса гласи – страшна је ова реалност која је довела до ситиуације да се Иво Андрић и његово књижевно дело, па и његова докторска дисертација, морају бранити. Ишчитавање на једном месту наведених депримирајућих примера бласфемичних текстова, изјава, реченица, идеолошких потки, бесрамних закључака, неистна, лажи које никакве везе немају са књижевношћу нити са било каквом идеологијом или кохерентном социополитичком поставком позадине било чега што је Иво Андрић радио или написао, скоро да код читаоца изнуђује депресивно стање.
У студији је коришћено све што је Андрић написао, од дипломатских списа до научних радова и белетристике али и огромна количина текстова о њему који су сами по себи изискивали напор да се сакупе јер је велика већина објављивана по часописима на различитом (геополитичком) простору, уз нешто књига које су биле покушај да крунишу негативност Андрићевог дела. Та идеолошка потка је срамна и недопустива јер је у плану рушења Андрића употребљено све: од крупних испразних речи за које бисте се тешко усудили да их повежете са Андрићем, па све до оптужби за расизам, национализам, нацизам, фашизам. Штавише, Андрић је “мрзитељ” и “идеолог геноцида бошњачког народа”. И наравно, до његове “везе” са Хитлером!
Аутор је обложио књигу занимљивим, сликовитим детаљима како би ублажио тежину коју студија ове врсте подразумева. Зоран Милутиновић је и помало ироничан када помиње светску академску заједницу, али на њој инсистира покушавајући да ауторима који нападају Андрићево дело из идеолошких разлога спочита њихов лажни и непостојећи академизам и псеудо интелектуалност. Отуд и уживање у читању ове књиге уз сав негативитет повода и теме; читалац обиђе круг од света на силу изгнаног из књижевности а увученог у политику тј. политиканство до враћања у литературу. Ауторова доследна аналитичност, достојанство, одолевање искушењу да се (заслужено) реагује “испод појаса”, супериорна елеганција и тврда научна методологија – то је начин да се схвати шта јесте права наука.
На почетку књиге једна трагична анегдота у тему увлачи читаоца на занимљив, помало ироничан начин – како је идеолошки рат против Иве Андрића зачет рушењем његовог споменика у Вишеграду. Тај пример говори о начину на који су се бошњачки националисти бавили Андрићевим делом злоупотребљавајући сваки постојећи податак, али и о начину на који је грађена ова књига. Милутиновић на увид даје фактографију, хронологију предрадњи, цитате, редослед потеза и догађаја после тог рушења споменика од стране локалног оснивача зелених беретки. Ту се говори о обећањима шта би за то добио. Описују се и последице одлуке о рушењу споменика Андрићу као симболичног геста зачетка рата. Ту су последице и континуитет лажних обећања за овај бласфемични чин. Аутор студије дозвољава себи једну врсту научне ироније у којој говори како рушилац споменика није мислио ништа лоше о књигама Иве Андрића јер он их, наравно, није ни прочитао. То је једна доказива прича која је имала свој след. Тај чин (рушења споменика) је наручила партија СДА, снимила га у својој режији и касније, када су њени функционери одлазили по арапском свету да сакупљају новац за своју борбу, овим снимком Андрића свуда “доказиво” представљали као босанског Салмана Рушдија.
Круна свих вишегодишњих напада на лик и дело Иве Андрића појавила се 2015. године у виду књиге „Андрићевство“ Русмира Махмутћехајића. Она је у себи сажела све што се “с оне иодеолошке стране” деценијама акумулирало, нарочито деведесетих. Када иначе читате такву и њој сличне књиге, потпуно се запрепастите разним варијацијама на тему Андрићеве мржње према муслиманима, исламу, Босанцима/Бошњацима. Затекнете себе питањима – у ком веку живите?, да ли смо ми грађани неких држава, јесмо ли грађани уопште или смо племена?, да ли је могуће да у срцу Европе постоје људи који “живе” неки непостојећи, квази вернички, самопрокламовани филозофски језик којим пишу ове књиге и текстове, језик екстремистичке лингвистичке религије. Језик неразумевања. Језик злоупотребе вере. Не можете да не реагујете на ту интелектуалну фундаменталистичку дрскост у којој се са таквим претензијама, са такве позиције и висине говори о нечему што у себи нема елементарне трагове науке, основне пориве логичког мишљења, већ је реч о једној импровизацији (не)знања која се стално у неким својим лавиринтима понавља, обнавља, закукуљује и оставља вас без речи. И то, рецимо, у књизи од пет стотина страна у којој аутор не разликује историју од фикције!
Срећом и планом, Зоран Милутиновић је одржао сопствени академизам и ту дистанцу на основу које је могао да остане доследно достојанствен и озбиљан, да с времена на време покаже духовитост, али и да не падне у много већа искушења.
Уреднички тим „Геопоетике“ (Милан Ристовић и Зоран Пауновић, доктори наука и професори универзитета, и други) закључио је да се, онако људски – мимо професије, осећа помало депримирано и скоро поражено чињеницом да се поред аутора толико људи морало озбиљно бавити одбраном (или “одбраном”, свеједно) несумњиве књижевне величине каква је на српском језику појава Иве Андрића.
Једна од гласнијих тема којом су се босански националисти бавили у Андрићевом делу јесте Другост иза које су се често крила питанаја исламизма и жалбе на вечиту бошњачку патњу (!). Тема која је годинама била светски тренд у савременој теорији књижевности, Другост као појам, бива злоупотребљена тако што Андрић у тој негативној анализи бива проглашен непријатељем Другости, он који је цело своје дело на њој засновао! Наиме, то су примери када се читање претвара у учитавање, тумачење и мишљење другог, док се право на туђе мишљење, а приори тумачи као Андрићев негативни став према свакој Другости. Ти докази (који би требало да су чинили услугу противницима Андрићевог дела) бивају на крају доказни материјал у теорији књижевности, и не само у њој, за политичку злоупотребу без задршке. Тиме није заобиђена ни она приземна, материјална позадина целе приче: ко је ту коме шта обећао, колико новца је у игри, који локали у Баш чаршији, шта и ко ће чиме бити награђен. Политика за наивне, без зазора.
Милутиновић се континуирано кроз књигу бави читавом лепезом примера, међу којима је и низ оних позитивних, ауторâ из Босне чије текстове Милутиновић наводи као покушај одбране Андрића од оваквих напада; почев од Ивана Ловреновића и сличних који су, иначе, знани као стручњаци уравнотежених ставова. Но, има и неколицине примера српске злоупотребе Андрића у овом контексту.
Важно је што се ова књига, и поред изазвано повишених емоција током читања, може примати “хладне главе”. Аутор је читаоцу у томе а приори помогао јер ниједнога часа није прешао границу заједљивости с једне стране и црно-белог погледа на ствари с друге. Опет, ова обимна студија иако је бременита примерима и цитатима којима је поткрепљена свака чињеница и сваки став, није заморна. Милутиновић је заправо истовремено понудио упутство како не треба писати књигу на ову тему и како је треба писати. Она је симболички, а не само фактографски, важна као појава која је направила, нажалост изнуђену, равнотежу између онога што се до сада догађало са негативним тумачењем дела Иве Андрића. Можда Милутиновић у овом тренутку изгледа као да је сам против свих. Али не, он је заправо учинио гест вредан суштинске важности: вратио је читаоце Андрићевом књижевном делу, и можда на време зауставио његово тровање фалсификатима који су већ озбиљно прешли сваку границу доброг укуса а камоли чињеница и истине. И помогао је да се књижевност врати себи самој, са очито програмски сковане политичке и религијске странпутице.
Колико год се изнуђено бавила прошлошћу, ово је књига за будућност.
Андрић није одговарао на критике
Иво Андрић је и за живота био доследан у томе да никада није одговарао на критике овакве врсте. Када је био амбасадор у Берлину било је покушаја са стране да се увеже у учешће пристанка на потписивање Тројног пакта, а треба подсетити колико је заправо имао проблема и како је био игнорисан као амбасадор и представник сопствене државе у том тренутку. Био је заобиђен у договорима са Немачком и није био упознат са стварима када се решавала судбина домовине у марту и априлу 1941. То је било недопустиво за дипломату који је тамо и био постављен управо због свог умереног карактера, познатог као човека смирености, разума и покушаја да ствари одржава мирним. Но, очигледно да та солуција није била пожељна, чим је у процесу и одлучивању био прескочен. И да подсетимо: на место амбасадора у Берлин стигао је са места Помоћника министра иностраних послова! И о томе је ћутао.
