БИТИ ИСКРЕН, СЛИЈЕДИТИ СВОЈУ СТРАСТ: Кинеска списатењица Глинг Јан на Кустендорфу

Једна од најпознатијих савремених писаца и сценариста који пишу на кинеском језику и призната ауторка на енглеском језику Глинг Јан гост је 10. Кустендорфа, као предсједница жирија који ће одабрати најбоља остварање овогодишњег фестивала.

Рођена у Шангају, ауторка романа „Мала тета Крејн“, „Цвијеће рата“, „Непозвани“, „Изгубљена ћерка среће“, од којих су неки екранизовани, чланица Кинеског удружења писаца и Удружења писаца Америке у Холивуду, има врло занимљиву биографију – од служења у Народној ослободилачкој армији за време Културне револуције преко боравка у Африци, гдје је, како каже жељела да поведе револуцију и помогне народу у борби против власти, до данашњег живота у Њемачкој коју сматра најрационалнијом државом.

„Пишем од својих раних двадесетих година и први период мог писања био је везан за моје учешће у војсци, била сам плесачица у војсци 10 година. То моје прво искуство ме је учинило писцем, као и моји гени, јер су мој дједа и отац били писци. Ја сам из породице умјетника и књижевника“, почиње своју причу мадам Јан.

Била је дописник током Кинеско-вијетнамског рата и отпуштена је из војске са чином у рангу потпуковника. Први роман објавила је 1985. године, а четири године касније отишла је на постдипломске студије у САД.

„Друга епизода мог писања почела је са одласком у САД. Мој живот мигранта и борба да створим коријене у новој земљи, новој култури, били су нова бол и драма за мене и то ме је одвело даље“, рекла је Јан. У том периоду почела је да осваја награде и привукла је пажњу јавности.

Убрзо је позвао редитељ Анг Ли, побједник Берлинала са филмом „Свадбени банкет“, са жељом да откупи права на њену књигу „Дјевојка коју су послали“.

„То је за мене била прекретница – од студента постала сам професионални писац, јер сам сада могла да живим од писања. Студирала сам и писала и имала идеални живот. Критричари су ме примијетили и моја дјела су се нашла на листама најчитанијих“, казала је Јан.

Године 2004. са мужем дипломатом преселила се у Африку.

„Путовала сам свијетом, упоређивала животе људи других култура са својим. Када сам видјела биједу и несрећу афричког народа, глад, корупцију, почела сам да се сјећам свог детињства и да пишем приче које сам давно чула у својој земљи. Вратила сам се писању кинеских прича умјесто да пишем о искуству Кинеза у САД“, испричала је Јан.

Призната списатељица истиче да има дистанцу према својој земљи, да се увијек држи критичког става и тако посматра данашњу и некадашњу Кину.

„Често ме новинари питају ко су моји читаоци, Американци, Британци или Кинези. Ја им кажем да ја немам публику, ја сам сама себи публика, пишем за себе, за свог оца. Треба бити искрен, слиједити своју страст“, објаснила је Јан.

Каже да су њене књиге преведене на 16 језика и да увијек може да нађе читаоце.

Када посматра Кину данас, примећује да нико као Кинези не воли да зарађује новац и да ужива.

„Кинези обожавају живот, да купују куће, имања, воле луксуз, храну, велике прославе. Мислим да је то зато што је то једини народ који не вјерује ни у шта друго, врло су секуларни, немају религију и цијела земља је преплављена људима који воле живот, који воле да уживају“, оцијенила је књижевница.

Она сматра да сваки народ који не гледа у прошлост и не признаје своје неуспјехе, грешке у прошлости, никад неће напредовати.

„Погледајте Јевреје који никад нису заборавили своју патњу. Имамо Нијемце који су признали своје грешке, док Кина не анализира уопште шта се дешавало током Културне револуције и нисам сигурна да се то неће поновити“, рекла је Јан.

Тренутно живи у Берлину и каже да је Њемачка рационална у поређењу са другим земљама и више јој се свиђа.

У роману „Мала тета Крејн“ Јан пише о младој Јапанки која је након колапса јапанске окупације Манџурије продата кинеској породици и каже да је тешко приказати стране карактере.

Прошле године на Кустендорфу је приказан филм „Цвијеће рата“ који је по њеној књизи режирао славни Џанг Јимоу.

„Када рат представите кроз умјетност увијек дотакне срца људи, а када дотакнете срце људи, они се идентификују са осјећањима и то памте. Историју записују умјетници и историчари, а биљежење кроз умјетност много је искреније“, поручила је Јан.

Тагови: Глинг Јан, Кустендорф