БИСЕР СРПСКЕ КУЛТУРЕ: Десанка Максимовић –лирик и академик

Српска пјесникиња Десанка Максимовић /1898-1993/, члан Српске академије наука и умјетности, чија се поезија одликује топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу и родољубљем, умрла је 11. фебруара 1993. године.

Завршила је Филозофски факултет у Београду и била професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду.

Дјела: збирке пјесама „Песме“, „Зелени витез“, „Песник и завичај“, „Отаџбино, ту сам“, „Мирис земље“, „Тражим помиловање“, „Немам више времена“, „Песме из Норвешке“, „Летопис Перунових потомака“, „Ничија земља“, „Слово о љубави“, приче „Лудило срца“, романи „Отворен прозор“, „Не заборавити“, роман за дјецу „Прадевојчица“, збирка бајки и прозе у стиху „Орашчићи палчићи“, путопис „Снимци из Швајцарске“.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима, а неки од њих били су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић и Бранко Ћопић.

Поезија Десанке Максимовић је и љубавна и родољубива, и полетна и младалачка, и озбиљна и осјећајна.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама „Крваву бајку“, која свједочи о терору окупатора над недужним народом и ђацима у Другом свјетском рату.