БИЉКА, БЕСТРАШЋЕ, КАТАРЗА: ЖАРКО ВИДОВИЋ ТУМАЧИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ОБРЕД У КУСТУРИЧИНОМ ФИЛМУ„ДОМ ЗА ВЕШАЊЕ“
РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО И БАДЊАК
Ha Божић се рађа Христос. A да би се Он родио, треба пре тога да у човеку умре старо божанство: храст који je појава Зевса, Перуна итд. Но тај храст умире у Срба као бадњак, као жртва паљеница, и то умире сам, својом вољом, радујући се што својом смрћу уступа место Христу! Ha Бадњи дан Срби одају хвалу тој жртви паљеници, спаљеној жртви којом Перун (словенски Јупитер, Зевс итд.) сам u радосно уступа своје место правом божанству, Христу! Исто онако како источни мудраци траже Христа да му се поклоне, као истини изнад њихове, земаљске истине! Пред Ускрс, на Лазареву суботу (на Врбицу) деца врбиним гранчицама (палмама на Југу) поздрављају Улазак Христа у Јерусалим и тако биљем (и цвећем) преображавају свој град (или своје село) у Јерусалим, a себе саму у децу Израиља! И сутрадан се то, на Цвети, и потврђује. Ha Духове се храм засипа травама и цвећем, те за време Литургије верници плету венце: ти венци су молитва; трава и цвеће сплетени у венце су молитвена душа верника преображена у траву и цвеће! Учешће у Литургији се јавља као плетење венаца; док свештеник приноси бескрвну жртву на часној трпези, у олтару, верници се у венцима поистовећују са биљем, да би стекли смиреност и да би тако могли да приме Дар Неба, Светог Духа! Тако и на Ђурђевдан. Тако и на Ивањдан.
НЕВИНИ СИНОВИ ПРИРОДЕ
У филму Дом за вјешање Кустурица приказује Ђурђевданску мистерију купања са биљем. To купање није славље страсти, него празник мистерије и хармоније, смирености у радовању и слављу битија. Буђење младости je у невиној хармонији са буђењем пролећа и буђењем биља. И као што Светац (свети Ђорђе) убија Змију, тако и млади Роми следе то јутро и тај дан Свеца и уз помоћ Свеца (који им помаже да превладају страст) постижу смиреност: лежећи голи у чамцу, двоје младих не кушају отров који би им понудила Змија, него се гледају задивљени, као „невини синови природе… као мудрост проста, најсјајнија… као пресретни поклонииџ сунца, којима Луча Творца освјетљава душу” (Луча М., VI, 241-260).
Тако и на Преображење, кад се слави преображај Логоса и грожђе и вино (и грожђа у Христа), јер Христос je рекао:„Ja сам истински чокот и Отац мој je виноградар. Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца je; a сваку која род рађа, чисти je да више роди…. Останите у мени, a ja ћу у вама, јер као што лоза не може рода родити сама од себе, ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ja сам чокот, a ви лоза…” (Христова лоза, Ев. по Јовану, XV, 1-5).
У слављењу битија или, како бисмо данас то рекли речником „зелених” (еколога), у очувању чисте изворне природе, у одобравању и слављењу и радовању свему ономе што je Бог дао, без тежње да то изменимо или чак тиме „овладамо”, ми бисмо тиме у себи ослободили изворну своју тежњу да обновимо физис-природу, вегетативни елемент своје душе. Христос није дошао да нам тај елемент својим доласком тек створи, него да нам укаже на његову животворну силу (силу Ероса без Танатоса). Јер тај елемент je у човеку давно, од самог почетка: живот je Дрво живота.
ПРВОТНО КРУНИСАЊЕ
Круна (латински corona, грчки стефанос, у имену Стефан) – то je венац: од храстовог, маслиновог или ловоровог лишћа у античким обредима, или венац који се плете и данас у цркви на Педесетницу (Духове, Тројичин-дне). Таквим венцем je био овенчен победник у античким играма. A био je овенчан да би се тако показала његова поистовећеност са божанством, и то божанством које je било обожавано у његовом другачијем лику: биљном лику! У лику храста (као наш Бадњак), или маслине, ловора итд.
Доказ да je обред венчања (кићења венцем) славио сасвим другачије божанство него што су то били Зевс или Аполон како су били приказивани у митологији; доказ да je обред несвесно говорио језиком другачијим од мита! Уосталом, и апостол Павле признаје (Дела апостолска, XVII) Јелинима Атињанима да су славили Непознатог Бога кога им и апостол проповеда! Па и апостол на неколико места говори о венцу којим треба да буде овенчена глава подвижника.
АНТИЧКО НАДМЕТАЊЕ ПРОТИВ СТРАСТИ
Смисао тог поистовећења античког победника са биљним ликом божанства je двојак:
– прво, тиме се изражава вера да je такмичар победио зато што га je за победника одабрало само божанство, јер победа припада само томе божанству, те je оно међу такмичарима одабрало оног у чијем ће се лику јавити; није, дакле, могао – није у тим обредним, светим играма које су биле нека врста богослужења, слављења младости и битија! – није могао победити човек такмичар, него само божанство у њему; и
– друго, смисао поистовећења такмичара са божанством (и божанства с такмичарем) je управо у томе да се победник смири, да се „у добру не понесе”, да не буде обесан, осион, жесток, силовит, бахат, горд (да буде, дакле, очишћен од тих страсти!), како би могао да предано и с љубављу служи својој заједници, да буде њен верни син. Јер таштина онеспособљава човека за родољубље, завичајност, веру и духовност.
Поистовећен са божанством у његовом биљном лику – лику Творца животворног – дајући првенство и част својој биљној физис-природи, човек у тим свечаним, обредним играма оживљава оно Златно доба кад су, у митским временима, у рајској заједници људи и богови живели заједно, у истом свету, пo истим законима, једнаким за богове и људе. To рајско време Златног доба (о којем je говорио Платон) je рајско време хармоније, a хармонија на коју обред подсећа je хармонија првобитна: без човекове свести о Добру и Злу, те и без оног грешног (дуалистичког) обожавања Зла као божанства равног божанства Добра! Обред (и празник) такмичења, a затим и проглашења и слављења победника je обред обнове оне првобитне, наивне хармоније којом би требало да буде превладана не само суровост борбе, него и таштина, суревњивост такмичења.
КАКО НАСТАЈЕ КРВНА ЖРТВА
Борба je, међутим, драма у којој супарник неизбежно жели пораз свом супарнику, те у тој жељи призива своје божанство као „божанство Добра” против супарниковог божанства као „божанства Зла”. Тако се из борбе и у њој јавља дуализам, сам Грех. У тој дуалистичкој вери супарник осећа да ће свом божанству угодити као убије оног другог. Тако се са дуализмом установљује жртва крвна. После појаве дуализма хармонија може бити успостављена само трагедијом. Али о томе касније. Обредно такмичење, међутим, успева да сачува хармонију празника и свечаности само у оној мери у којој je очишћено од дуализма. Јер дуализам je култ страсти. Зато такмичење почиње приношењем жртве у којој ће се такмичари чистити од страсти.
Тако се у венчању (овенчавању) победника придаје свечани карактер обреда у којем ће бити прослављена хармонија небеска. Ta хармонија je могућа само из катарзе: „у здравом телу” je душа здрава само кад je катарзом очишћена. Зато, бележећи у изреци Здрава душа у здравом телу одјек обредних мистеријских игара Јелина, Латини више нису разумели шта je то „здрава душа” и мислили су (уосталом, као и Аристотел) да je душа исто што о облик тела!
ВЕНЧАЊЕ КАО ХАРМОНИЈА
И венчање младенаца je прастари обред слављења хармоније, љубави као хармоније (a не као страсти у оствареној надмоћи или зависности). Имамо тај обред представљен и на зидовима античких вила (двораца): чувена Алдобрандинска свадба у Помпејима нађена!
Смисао те свадбе je очуван, развијен и продубљен и у поменутом филму Емира Кустурице, у поменутој мистеријској сцени ђурђевданског уранка и састанка двоје младих Рома-Цигана у чамцу.
Па и Христова Литургија je онда приказивана пo моделу тога античког венчања, свадбе на којој ће Христос – као на Свадби у Кани – да претвара воду у вино, исто као и своје тело у Хлеб и Вино Евхаристије.
Ha свадби се венчава (венцем овенчава) девојка-млада-невеста-жена која тако наглашава и обредно обнавља своју биљну физис-природу, пa да тако и децу рађа: Богу, a не себи! За хармонију, a не за страст и свест страсти (не за и од Ероса здруженог са смрћу, Танатосом).
Из сасвим истих разлога се и Јевреји обрезују: како би тиме истакли да душа детета потиче од Бога, a не од њиховог, мужевљевог (мушког) уда; тако ће се дете, у његовој хармоничној, биљној, физис-природи, моћи да роди само од Бога! Зато у Јовановом Јеванђељу, 1, 9-13:„Бјеше Свјетлост истинита, која обасјава сваког човјека који долази на свијет. У свијету бјеше та Свијетлост (то фос, у грчком језику средњег рода!) и свијет кроз Њу постаде, и свијет Њу не позна. Својима Она дође и Своји je не примише! A онима који Њу примише, даде власт да буду дјеца Божија: онима који вјерују у име Њено (те Свјетлости). И они се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога” (Јован, 1, 9-13).
КАДА ДУША ЗАМИРИШЕ
И Гозба Љубави – Агапи, која нам je позната као Причешће, као Симпосион Божанске Љубави – je само од биљних твари: анафора (жртвени принос) није ни од чега што би се добило клањем (убијањем крвне жртве), него je то бескрвна жртва: Хлеб и Вино, a онда и пратећи дарови; уље маслиново, тамјан (уместо лоја и жртве паљенице, крвне), мирисна смола, a не лој и месо! Богу није угодан мирис меса (убијене, заклане жртве), него мирис који само биљка може да му принесе; јер само у биљци (и човековој биљности) je физис природа („Ђул мирише, Омерова душа”!) којом je живо биће слично божанству, Животворној сили, Творцу хармоније.
ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
