Ретки су глумци као што је био Петар Краљ који су имали достојанствен однос према животу, професији, радној етици, колегама, публици. Пера је говорио да „уметност почиње тамо, где престаје занат“, а својом посвећеношћу према послу никада није напустио терен уметности који би прерастао у посао.
Изврстан интелектуалац, културно образован, морално васпитан, несумњивог талента, школован и начитан, без проблема уводи у све области уметничког рада сијасет ликова које је играо на даскама београдских позоришта. Донео је на сцену топлу, хуману, поетику, интелектуално усијање, јасну чистоту мисли, а пре свега надмоћни дар и жестоку вољу да надигра свет.
Говорио је „да није битан само голи успех, него да умеш нешто да радиш поштено и здушно“ и глуму доживљавао као мисију да публику не треба само забављати, већ и својим улогама, ставовима и размишљањима увек испочетка подсећати да је живот само један и да до последње сцене треба сами да га режирамо.
Добитник свих најпрестижнијих глумачких награда у Србији, као неко ко је обележио и филм и позориште и телевизију, Петар Краљ је био и Илија Гарашанин, Сима Матавуљ, Јернеј Копитар, Михајло Пупин, Јоаким Вујић, Никола Пашић, Константин Гаврилович Трепљев, Хамлет, Максим Црнојевић, Тола Манојловић, Видосав Прокић, Никола Кос, Андрија Гавриловић и ускакао је у костиме и многих других значајних ликова најрепрезентативнијих домаћих и светских филмских и позоришних дела.
Увек се радовао улогама које имају своје разлоге и смисао постојања. И нестварно делује да је играо у свим жанровима, од драма, монодрама, трагедија, комедија, поезије. Као да све те улоге није играо један једини човек.
Посебан дар Петра Краља најбоље се илустровао кроз поезију. Поезију је разумео и обожавао и доживљавао као уметност сећања и уметност разумевања времена и његових знакова. Био је један од најбољих казивача поезије.
Његова поезија се огледала кроз романтику, боемију, филозофију. Многе песме великих српских песника својим казивањем учинио је још бољим. У његовом одличном рецитовању постиже се нека топлина, сета и поетичност, које изазивају пуну наклоност слушаоца. Волео је да каже да је „добра форма ако успеш да се интимизираш са стиховима, да кроз њих даш себе. Тад су они стигли и до других.“
Какав је био господин и заправо велики човек, најбоље показује господски однос према професији и себи самом.
Био је лојалан човек и врло брзо је имао статус слободног уметника. Позориште је напустио због притисака које је на запослене вршио бирократски апарат поштапајући се самоуправљањем. „Моје дисидентство односи се на побуну против нелогичности и нељудскости, зато што сам рано схватио раскорак између речи и дела“, говорио је. Највише га је иритирало ограничавање човекове личности.
Своју људску величину показао је поштовањем очевог родног краја. Био је чест гост Републике Српске Крајине и за своја гостовања никада није узимао новчану надокнаду. Касније, приликом једне од годишњица „Олује“, испред Цркве св. Марка у Београду казивао је стихове Владимира Назора из песме „Мајка православна”. Изненада је почео летњи пљусак, па су организатори хтели да га заштите кишобраном: „Бог с вама! Ако испред мене могу да кисну оволике црне мараме, могу и ја“ – рекао је тада Петар Краљ.
Био је боем, човек чистог срца и пуног духа, честит, частан, снажан, дарежљив, дружељубив. Волео је да разговара са људима који нису из његовог посла, волео је ту стазу дружења, упознавања људи, стазу којом се спуштао на земљу и себе сматрао обичним човеком.
Не постоји глумац који је код публике био толико омиљен, колико је омиљен био Петар Краљ. Од келнера до генерала, од таксиста до научника, од домаћица до уметника, од спортиста до пилота, од ђака до професора сви су волели и поштовали његов глумачки дар.
Иако тих и скроман, Перина слава је представљала вредност у трајању. Никада није изгубио личности и понос. Глумац у души, душа од глумца. Титула коју је понео рођењем у свом презимену одговара његовом величанству глуме. Једноставно, Краљ.