Бескрајни тотални геноцид: Понерологија у новијим књижевним делима Славице Гароње

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Википедија

 

Приче и романи Славице Гароње које разматрамо у овом раду заснивају се на интимистичким исповестима јунакиње приповедача које су укорењене у детињству, а које су се, у сенци историјских околности, ломиле (у Другом светском рату због усташког погрома), па опет гранале (у доба између Другог и нановијих ратова), и коначно поломиле (у ратовима деведесетих, опет због усташких погрома чија су круна срамне и злочиначке операције Бљесак и Олуја (1995. године)).

Од њених прича са том тематском основом издвајамо приче из збирке Изидина копча – „Под лупом made in England” и „Двоглед”. Та тематика у целини је реализована и сасвим заокружена у њеним романима Парусија, гласови испод папрати и Повратак у Аркадију. У наведеним причама и романима, ретроспективно су, у виду коментарисања изабраних докумената (најчешће фотографија), испричане како лична прича и породична историја, тако и врло комплексна прича о историји једног народа који је заувек нестао с простора о коме се приповеда (Западна Славонија) и који из перспективе бивше девојчице приповедача, када се она присећа детињства, има аркадијске карактеристике.

Тај простор, када је реч о сећањима јунакиње приповедача која се односе на историјске догађаје и, нажалост, на њихову цикличност, нема аркадијске карактеристике, поготову не у роману Парусија, гласови испод папрати. У том случају асоцијације на Аркадију попримају оксиморонско значење. С обзиром на чињеницу да су Срби у Западној Славонији на сваких педесетак година страдали од усташа, све док, коначно, нису побијени или протерани, а њихове куће спаљене и имања опустошена или отета, закључујемо о тачности чињенице коју налазимо записану у роману Повратак у Аркадију – „да потомак од претка није могао наследити ни штап” јер је то простор: „Где мушка глава ретко доживљава цео и природан животни век. Где је у једном људском веку иста кућа три пута паљена и поново грађена, да би на крају била остављена, да из њеног темеља коначно израсте јаблан. Или јавор. Где је у младости из попаљеног поново стицано, да би се у дубокој старости поново завршило без крова над главом и у потпуној беди. Где су гробови расути. Где је непријатељ остао исти” (курзив изворни, последњу реченицу истакла С. И) (284).

Повод за бирање фотографија и приповедање приче „Под лупом made in England” јесте припрема изложбе у музеју у којем јунакиња која приповеда ради. У причи „Двоглед”, успомене које чува округла визура двогледа јесте потреба да се у функцију стави предмет који има вредност породичне реликвије, првенствено због тога што је то: „Једини преостали траг покућства. И земље, са које су његови власници потекли” (59), а који буди сећања на ђеда кога више нема, као и на злочиначки Бљесак. У роману Парусија, гласови испод папрати то је стравичан злочин хрватских усташа у Западној Славонији који је започет њиховим упадом у село Врховце 26. децембра 1941. године, а настављен 29. и 30. децембра 1941. године њиховим првим упадом у село Крушево, потом другим њиховим упадом у то село на Туциндан, 5. јануара 1942. године, када је на различите начине (убијање из ватреног оружја, клање, бацање људи у запаљен штагаљ итд.), побијено и тортурисано српско становништво (цивили) и када су 72 мушкарца „оћерана” у Јасеновац, најстрашније стратиште Европе[1], у којем су зверски побијени управо на православни Божић[2], док је у роману Повратак у Аркадију то путовање јунакиње приповедача која одлучује да са ћеркицом, читаву деценију након последњих ратова ипак посети, сада већ бившу, спаљену и заувек несталу Аркадију свог детињства.

На основу приповеданог и у причи „Под лупом made in England”, као и у романима Парусија, гласови испод папрати и Повратак у Аркадију увиђамо управу сразмерност имеђу протока времена и значаја изабраних фотографија. Дакле, што је временски одмак од тренутака забележених на фотографијама већи, већи је њихов значај. Не можемо рећи да та чињеница увек јесте животна пракса. Некада нам фотографије и друга документа из прошлости, нарочито даље, готово не значе ништа до једноставне чињенице о томе да је нешто било, да се нешто догодило. И уколико смо некада имали одређен, врло конкретан сентимент према тренуцима забележеним на фотографијама или пак према другим документима (свескама, цртежима, албумима са сличицама, часописима, писмима, како се и потврђује у причи „Велико спремање”, такође из збирке Изидина копча), са значајним временским одмаком више их немамо јер је, једноставно, утрнуо под наслагама нових догађаја који су постали део нашег животног искуства. Свако би, с времена на време, требало да предузме и неки вид духовног „великог спремања”, но понешто, упркос великој боли, никако не би смело да се заборави.

То важи за све о чему је приповедано у причама „Под лупом made in England” и „Двоглед”, као и у романима Парусија, гласови испод папрати и Повратак у Аркадију, јер све што је на фотографијама приказано или пак двогледом виђено – места, људи, амбијент – више не постоји, а не постоји – због већ наведених великих цикличних историјских удеса који су заправо реализације дугорочног, пажљиво планираног пројекта[3] – иако је то чинило духовну основу, темељ личности јунакиње приповедача.

С обзиром на то да се тих места, људи, амбијента и тренутака проведених у Западној Славонији, јунакиња приповедач, која се налази у другој половини животног века, сећа као Аркадије свога детињства, али и Аркадије свог живота, упркос стравичним усташким злочинима, јединственим по суровости у оквирима европске историје[4], у којој су нестали њени ближњи, а у којој су преживели патили, али и обнављали живот све до коначног истребљења 1995. године, они за њу морају заувек постојати, бар на фотографијама и бар у причама, песмама и језику тога краја, па и у причама које ће сама испричати, како би могла постојати и она сама, као самосвојна, зрела, здрава личност.

И баш због тога дело Славице Гароње, које садржи аутобиографске елементе (ауторка је пореклом с простора о коме се у тим делима приповеда), прожето је фолклором Аркадије и у њему се, нарочито у романима у којима је у овом раду реч, чува језик. Осим наведеног разлога, чување фолклора и језика приповеданог места, које је због Коначног решења српског питања на тим просторима претворено у духовну пустињу – без људи, у царство шипражја и папрати у коју више чак ни Хрвати не желе да се населе, јасно говоре о ауторкиној националној освешћености, о њеној предачкој и културној мисији – да на све начине на које може сачува свеколико благо народа којем припада, а који је заувек, након последње и коначне сеобе, изгубио домовину; о њеном схватању значаја националне културе чији су стубови, између осталих, Ћопић и Црњански на чијем је трагу ова ауторка, како закључујемо читајући њена дела, како су закључили и други бавећи се њеном литературом[5].

Приче настале на основу изабраних фотографија заправо су историјат нестанка Аркадије и историјат нестанка Срба са простора Западне Славоније. Једна слика из приче „Под лупом made in England” сведочанство је о остацима родбине након Другог рата, о рушевинама, о свему што је рат оставио за собом. И колико бисмо ту фотографију могли тумачити као сведочанство витализма једног народа који је, ипак, бар „у остацима”, након до тада свету невиђених погрома преживео, Коначно решење српског питања у Хрватској (1995. године) ипак нас опомиње да тај начин тумачења конкретне фотографије не би био тачан и да је она (једна од многих) заправо, сведочанство тих злочина и свих врста непочинстава које су се поновиле и касније у историји и која, нажалост, остајући потпуно некажњена, чак награђена, имају тенденцију да се понове: „На другој слици ликови су крупнији. Скупило се то што је остало од родбине. И сликали се испред рушевина, са дивљим растињем свуд унаоколо. Сада се још боље види, то Њено/Бакино лице” (10).

Фотографије које су драгоцена грађа и документа у роману Парусија, гласови испод папрати, у потпуности нас утврђују у том закључку. Њему у прилог на овом месту издвојићемо само једну фотографију са Бакиним ликом – која је „пресликана”. Осим што је она за јунакињу која приповеда изузетно значајна – јер је то једина Бакина фотографија (на којој је само бака приказана), морала би бити значајна и за све нас – особито зато што је „пресликана”. Из самог текста који о тој фотографији у роману следи сазнајемо неколико историјски и суштински значајних ствари – најпре о погрому усташа на Србе у Западној Славонији у Другом светском рату, а потом о још једном погрому усташа на Србе у Западној Славонији – деведесетих година 20. века. На основу тога лако израчунавамо да је распон између тих погрома свега педесет година, као и то да је уништавање Срба на тим просторима континуирано, као и то да је протеривање Срба са тих простора – било – континуирано, све до стварања самосталне (независне) државе Хрватске након Бљеска и Олује који се данас у Хрватској од стране целокупног становништва те етнички чисте државе слави као највећи национални празник[6]:

„А из тог периода у Шушњарима потиче и једина Бакина фотографија из рата, и уопште једина њена из млађих дана. […] Опис: Бака је мршава, у црнини (коју више никад није ни скидала), у подвези (марама везана на потиљку), подбочена о зид камене куће, држи једну руку на устима као смејуљећи се пред фото-апаратом – лик, једва препознатљив за мене, у којем једва назирем Моју Баку, ону коју једино и одувек знам (ниску, седу, лепог млечног лица). Али очи, и поглед су јој остали исти и то је оно што спаја ову жену, са мојим, кроз читаво детињство и касније, највољенијим бићем на свету. […] Ова фотографија, позно откривена, захваљујући сину Чике Симе, стигла је пресликана и урамљена и у Бакин дом у Воћину (где је остала и у ватри куће ’91, али, срећом и у наш породични албум. Па је стигла и у албум зелених корица. Срећом, да смо све то на време урадили, јер је толико драгоцених материјалних успомена, управо оваквих, нестало у последњем рату. Сада је, пресликану, поново гледам и уносим у овај текст, да се више никада не изгуби”. (125)

О историјату нестанка Аркадије сазнајемо много тога и на основу фотографија које јунакиња приповедач коментарише, такође оживљавајући породичну историју, истовремено и историју ратова. И управо фотографије којих нема, посебно су важне, јер и њихово одсуство сведочи о злочинима који су условили трагично и трајно одсуство ближњих – оних којих на фотографијама нема и чијих фотографија нема, оних чије ликове ни њихова деца нису била у прилици да упамте. Дакле, то одсуство говори о ономе што је око забележених фотографија и што је фактографски значајније од њих самих – о амбијенту, о догађајима – њиховој манифестности и последицама, о страшним страдањима која нису забележена на фотографијама првенствено због саме природе догађаја и услова у којима су се они одвијали, због страха и неверице људи, због тортуре која је над њима спровођена, а које жртве, наравно, нису могле да забележе итд. Нешто о томе сазнајемо у причи „Под лупом made in England”:

„У неким туристичким годинама изобиља, тамо смо одлазили као на излет. И тражили трагове Бакине, и свих кућа, спаљених на тај православни Божић, четрдесет друге. Од те Бакине куће, где се удала и изродила сву децу, остао само подрум. Из подрума одавно изникао јасен. У њему је, наткривеном, после паљења села, живела са децом, следеће три ратне године (у и честим збјеговима по шуми, и у оближњим, Лисичјим јамама). Од те куће, на сликама које имам, баш ништа више не може ни да се дослути. Само се види камени праг о који је, кажу, ујак као беба, разбио главу. Из тог подрума, у ствари рупе зарасле у коров, који сад разгрћем (разабирам) кроз лупу, тог јануара четрдесет друге, усташе ће истерати мог деда, и тући га (због зимске крзнене шубаре на глави, прозваће га „ћетник”), све до колоне постројене на путу у коју ће га потом угурати. Имао је само двадесет девет година и четверо дјеце. Пљачкали су и разносили ствари из куће и на снијег побацали све дедово ордење и војничке слике (војни рок, Неготин, 1939). Тако нема ниједне његове, сачуване. Бар војничке. Лик свог оца моја мајка није ни упамтила”. (13‒14)

О значају онога што на фотографијама није забележено, али јесте трајно у сећањима и у причи јесу и речи тета Беле, Бакине сестре и тетке оне која приповеда у роману Парусија, гласови испод папрати:

„Кад сам тревила изаћ’ у ходник, кад и Тата изађе! А ја га загрлим око појаса, а он само пита:

Је л’ имате крува? Онда наиђе један усташа и поћера нас у соби.

Тад сам га задњи пут вид’ла. (Приповеда тета Бела, тада девојчица.)” (39; наглашавање изворно)

Сличан амбијент, атмосферу, преноси нам и двоглед из истоимене приче који је припадао ђеду јунакиње приповедача, али, он симболизује и цикличност историјских удеса. Тако у тој причи сазнајемо о ђеду којем је припадао двоглед, тј. о његовом интернирању од стране усташа у Другом светском рату „што се”, како јунакиња приповедач, служећи се ииронијом, приповеда, „могло назвати и срећном околношћу јер није завршио, као већина Срба, у оближњој јами Јадовно”, а потом и о детаљима из Бљеска и Олује:

„Кроз његово сочиво видело се све: слике умирања од изнурености и жеђи на путу код Босанског Петровца; тамо новорођенчета које је дехидрирало, онамо труднице и старице; сахрањивање на брзину; нечија ᾿матер᾿ коју је син одвукао са пута, под дрво, само спустио, покрио ᾿биљцем᾿ и наставио даље… […] Погинула жена, а човек са бебом у наручју стоји поред ње. Без речи и идеје шта и куда даље” (63‒64).

Поред наведених, скрећемо пажњу на још неколико изузетно важних чињеница у вези са историјатом усташких злочина почињених над Србима који су живели на просторима Западне Славоније. Уколико размотримо фактографију првенствено у причи „Под лупом made in England” и у роману Парусија, гласови испод папрати, закључићемо да су злочини вршени готово увек на празнике (истицање С. И). Дакле, као што смо већ напоменули, 26. децембра 1941. (на католички Божић) – усташе су упале у село Врховце које су том приликом пљачкале. Потом, други, и фаталан, упад у село Крушево усташе су извршиле 5. јануара 1942. године (на Туциндан). На православно Бадње вече у школи у Шушњарима, на путу за Јасеновац, усташе пребијају заробљене Србе, а следећег дана, на сам Божић, отимају српску децу од жена чији су мужеви, браћа и очеви „оћерани” с намером да их спроведу у дечје логоре, јединствене у свету[7], као и да неке од њих покрсте и дају их хрватским породицама. На православни Божић, 7. јануара 1942. године, пребијени и на све друге начине тортурисани пакрачки Срби, њих седамдесет и двојица у чији спомен је и настао роман Парусија, гласови испод папрати, поклани су у Јасеновцу и тим поводом усташки кољачи организовали су такмичење[8].

Поред тога, из наведене приче, као и из наведеног романа, уочавамо још један феномен карактеристичан за хрватске усташке злочине. Наиме, поред јединствене поетике истребљења Срба, усташе, како у ранијим ратовима, тако и у ратовима деведесетих година 20. века, рушиле су све православне културно-историјске споменике на територији Хрватске, споменике из Другог светског рата, као и све споменике који су сведочанства њиховог вековног геноцида. Ево тек неколико примера из романа Паусија, гласови испод папрати:

Стријежевица – стара црква Св. Илије (слава читавог Каменског краја), са чувеним зборовима око ње, срушене одмах после тог Божића 1942, чији су темељи, зарсли у коров… (35)

            […]

Значајан је и следећи датум, 27. јануар. Не случајно, на Светог Саву, сатник Петрановић „минира православну цркву у Стријежевици”, тврдећи да је „она на Бучју имала дебље и тврђе зидине”. (77)

споменик – мозајк Шушњарској бици:

И прво што видиш: из стене колоплета тог изђикалог растиња, помаља се, још увек очуван, мада нагрђен и запуштен споменик – мозаик Шушњарској бици. […] А када си, након рата деведесетих, приватним каналима, добила и овај његов, најновији изглед који сад гледаш – са две рупе од граната на скупоценом мозаику, тада си извадила једну, ранију, црно-белу фотографију и прислонила их једну уз другу.

И гледајући их, написала Причу. (61)

[…]

 Споменик на Дочићу, заправо Оном Дану (када се седамдесет и двојица „оћерани”:

А уз саму ограду: пет једнаких, једноставних гробова са споменицима од сивог кречњака у истом реду, са једва распознатљивим ћириличним словима на којима су писала имена: Пуач Стојан, Пуач Станко (Митин), Раде Огњеновић, Пуач Мојица, Пуач Остоја. Са истим датумом смрти: 5. 1. 1942. Њих петорица, барем им се гроб зна, они су свој век завршили одмах, Тога Дана.

А остали?”(62)

[…]

Парусија, ништа слично ту више не постоји. Само вечно царство папрати, из које се ипак, једва назире темељ Крушевачког споменика, оне прве мермерне куће, ижврљане графитима, са остацима мање, миниране кућице, и наравно, потпуно откинута плоча од мермера, која је једва видљива, лежала у бујади, лицем окренута ка земљи.

            Измичеш се и правиш снимак, онога што је некада био споменик Крушеву. (65)

[…]

Овде сад влада потпуна дивљина природе: маховина и папрат покрила је сва људска станишта, све људске трагове и рад људских руку, као да их никад није ни било. Да, сем Приче. (20)

На основу овде тек неколико наведених примера, који су кроз век усташких злочина знатно бројнији, уочавамо да је реч о нарочитој врсти геноцида. Академик Динко Двидов под појмом тотални геноцид обухватио је рушење српских црквено-уметничких споменика на тлу Незавнисне Државе Хрватске[9], но, ако узмемо у обзир да усташе нису, поред тога што су затрле и протерале Србе, уништиле само црквено-уметничке споменике, већ и књиге, за шта је један од примера случај из последњег рата[10], али и већину споменика из НОБ-а, након којег су некажњени профитирали у склопу Југославије, а нарочито споменике који су сведочанства њихових континуираних великих злочина, у недоумици смо како бисмо злочин који подразумева све наведено могли назвати, с обзиром на то да је др Динко Двидов већ употребио термин тотални геноцид и дефинисао га. Пошто размере усташког уништавања, рушилаштва и злочинства надилазе и оно што је он сматрао тоталним геноцидом, слободни смо да тај феномен именујемо као бесконачни тотални геноцид. За овај термин смо се одлучили имајући на уму конкретан злочин почињен 16. августа 1942. године у Слабоштини над избеглицама – женама и децом са Козаре – који су живи бацани у пет дубоких четрдесетметарских бунара, око старе цркве, па заливени кречом – 1.096 жртава (тачно пребројано сто четрдесет двоје деце и 954 жене):

„Најчешће нађене жртве са заклоњеном главом међу рукама, у скврченом положју, што значи – и живе бацане у бездан. Све су то учиниле Лубурићеве усташе, који су стигли, по запису у Дневнику учитељице Милке Дражић […] Извукли су, причало се такође, и (због креча) потпуно очувано тело жене која је чврсто стегла у наручју своје једногодишње дете; тако су заједно умрли. […] Овај потресан призор послужио је као инспирација вајару Николи Кечанину, за споменик, који је откривен 1959. године.

Бронзана жена у српској народној ношњи Западне Славоније (у скутима, шари и подвези, са марамом на леђима) чврсто држи дете у нарушју и прстом показује у бунар. […] Јединствен и ваљда једини аутентични споменик страдању народа (и жени) овога краја – који је чувао сву његову традицију и историјску трагедију, низ деценија. Но, као да је упоредо пуштено да се тај незапамћени злочин што пре препусти забораву. Нису га посећивале екскурзије (истицање С.И), тек понеки стидљиви снимак у локалним монографијама. Нико до 1990. у Југославији није чуо за њега. А требало је да овај споменик види и о догађају зна цели свет (барем онај, у који смо доскора веровали).

А ја сам успела први и једини пут да га видим, као у слутњи, тек пред овај, најновији рат, фотографишући га на брзину и више крадом – пре но што је темељно срушен, одмах следеће ’91. године…” (148–149)

Дакле, по чему је тотални усташки геноцид и бесконачначан? По томе што нема баш никаква ограничења, зато што је константан, дакле бесконачан и у времену, још увек траје, зашта свакодневно имамо доказе,[11] и зато што иза њега не остаје ништа осим пустиње и у духовном и у физичком смислу, за шта је доказ простор Западне Славоније данас, само Прича, како каже жена – једна од приповедача романа Парусија, гласови испод папрати.

Поред онога што смо до сада у овом тексту размотрили, веома је значајно да на примеру романа Парусија, гласови испод папрати – која се, осим на фотографијама, заснива и на другим поузданим документима и сведочењима о Оном Дану, о дану када је 72 мушкарца „оћерано”, о дану који је заувек изменио животе оних који су преживели и иза „оћераних” остали – видимо како су се понашали Хрвати кроз чија села су спровођени заробљени Срби на путу до Јасеновца, као и то како су се према њима односиле усташе при спровођењу:

„У Вилић-Селу гледају нас сељаци Хрвати, а један за Станка (био црвен, румен чојк) вели: – Виде, липе печенице за влашки Божић!ʺ (38)

О дочеку заробљених Срба од стране Хрвата говори и сведочење баје Симе:

„Колону је, наглашава, пратила усташка оружана пратња ’са лијеве и десне стране, сприједа и са зачеља, тако да им нитко не може побјећи’. Напомиње да су их успут стално псовали, вријеђали, батинали, али им је најтеже било кад су пролазили кроз хрватска ’успутна села према Пожеги’, где су им ’дочек организирале домаће селске усташе са својим фамилијама’ и да је најгоре било у Брестовцу: гађали их ’којечиме, притрчавали колони и ударали нас ногама и пљували нам у лице‘”. (58‒59)

Из хронике Станка Белог сазнајемо:

„Наводи, да су их у сваком католичком селу, све до Пожеге, дочекивали са погрдним узвицима и викали да их треба поклати ’за печењаке’ (јер је то било на наш Божић), и псовали краља Петра”. (56)

По сведочењу Анђе Летић, овако су се усташе које су спроводиле Србе у Јасеновац, док су их тукли на путу до тамо у школи у Шушњарима, где су у једној учионици читаву ноћ држали жене и децу заробљених, односиле према њима:

„Ево вам сламе за влашки Божић!” (40)

На основу сведочанства Јуле Огњеновић (сестре одметника Станка Митиног), закључујемо о тадашњем расположењу усташа, њиховом односу према Србима које репресирају и уништавају:

„У Каменској су тад усташе певале песму:

Од Пожеге до Орљавца неће бити православца / Од Орљавца до Вуч’јака, неће бити ни мачака! (75)

Наведени примери потврђују специфичности и природу усташког зла. Поред својеврсне ’културе’ тог  зла овде подсећамо на још два значајна феномена – на константност српског заборављања и на обнављање идеје југословенства данас у Србији. У вези с тим питамо се како у нашим уџбеницима историје, за основну и средњу школу, не стоји Поглавникова порука Србима (од 23. новембра 1941): „Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава […]. Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…ʺ[12]. Онима који и после свега тога сањају о обнови некаве треће Југославије и пропагирају је, ваљало би поставити следећа питања:

  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је лета 1941. године починио масовне покоље Срба у Глини, Вељуну и Благају („На српски празник Ђурђевдан, глинске и загребачке усташе похапсиле су 433 Србина од 12 до 60 година […]; брутално су их поубијали маљевима, кундацима, крамповима, ножевима, испред припремљених јама на Прекопским пољима испод Хаџера…)?ʺ[13];
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је јула 1941. године у Банском Грабовцу побио „преко 1200 похапшених сељака, од 16 до 60 година старости из срезова Глина, Петриња и Двор на Уни? […]. Мрцварење приведених људи није било ни за гледање ни за слушање […]. Сви људи које су усташе довеле на Грабовац, морали су да седе на земљи окренути према великим гробницама, не слутећи да ће њихову насилну смрт усташе испратити бучно и весело уз музику и народне песме… Између бивака и казнене експедиције и ископаних јама, био је тамбурашки оркестар. Уз разиграно коло са алкохолисаним џелатима, песме и шенлучења, почела је ликвидација на смрт осуђених Србаʺ[14].
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа коме је, очигледно, најблискија култура слављења сопствених злочина – што на самим стратиштима, у току или након извршења злочина? (види гореи Бојан Јовановић, Антропологија злаовде, стр. 100).
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који настоји да одржи континуитет слављења сопствених злочина не само из даље већ и из ближе прошлости: Бљесак, Олуја итд. (види Јовановић, исто, стр. 100)?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који су у селу Слабоштина 1942. године у бунаре бацили 1096 жртава међу којима је било 142 деце[15]?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који су у селу Драксенић 1942. године на превару довели и убили, мучећи их, 360 жртава (раскомадали су 25 девојчица и измрцварили и уморили њихове мајке)[16]?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који су у Млаки код Јасеновца, у цркви Светог пророка Илије, спалили живу децу[17]?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је уништио – спалио, оштетио и оскрнавио – више од 450 православних храмова („Ни у једној области поробљене Европе није уништено толико културно-историјских споменика као на тлу Независне Државе Хрватскеʺ)?
  • Да ли би нормалан човек пожелео да живи у заједничкој држави, у братству и јединству, с припадницима народа који је уништио иконостас у православној цркви у Глини, дело академског сликара Павла Симића, из 1886−1887. године (исто, стр. 11), или пак иконостас у цркви манастира Хопово, који је дело најбољег сликара српског барока Теодора Крачуна, из 1776. године, или пак друге иконостасе из 18. века: у Старој Градишки, Слатинском Дреновцу, Великој Писаници, у цркви манастира Раковац итд.[18]?

Нема потребе да се више згражавамо над наведеним непочинствима према Србима, јер шта би још после Мачве (1914), Јасеновца (1941─1945) или Бљеска и Олује (1995) требало да се деси да наша опседнутост Југославијом престане? Константност и природа зла које Хрвати, готово од како су као нација конструисани, чине Србима, као и чињеница да су Срби, и након силних, дивљачких усташких непочинстава, ипак остајали да живе ту, док коначно нису истребљени или протерани деведесетих година 20. века, показују снажну жељу Срба да опросте, али и уверење (сасвим ирационално) да се злочини неће поновити, да им се ништа лоше не може догодити јер сами не чине зло и воде сопствени, обичан живот на својим, кроз читав век, обнављаним огњиштима.

У вези с тим, Србе, нарочито оне у матици, карактерише (готово необјашњиво) својеврсна култура заборава. Она их прати кроз читаву новију историју – од несећања, неговано посебно у Југославији, на страшне жртве наших предака из Балканских ратова и Великог рата, до садашњег настојања да се забораве жртве НАТО бомбардовања Србије (1999), као и погинулих и прогнаних у отаџбинско-одбрамбеном рату у Републици Српској и Републици Српској Крајини (1992–1995).

С друге стране, јасно је да је константност хрватског зла над Србима последица чињенице да Хрвати за злочине које су починили никада у историји нису били кажњени. Напротив, награђивани су, чиме је њихово зло добило свој историјски легитимитет. Последњи пример за то јесте чињеница да је таква Хрватска постала чланица Европске уније. Дакле, коме ће њени представници причати о геноциду и о култури и одлучивати о томе да ли је нека друга земља геноцидна и коме ће бити отета културна баштина, а која ће квазидржава да уђе у Унеско? Зар та чињеница није потресна? Зар она није довољно опомињућа и зар није за константно чуђење и ишчуђавање свих нормалних људи широм света?

Али, ми сами тако мало чинимо за жртве тог ритуалног, тоталног, бесконачног зла. Узмимо као пример судбину Саве Шумановића. Не зна се како су га усташе убиле, маљем или метком[19], а такође никада није утврђено да ли су му усташе, пред смрт, сломиле руке уз луциферски коментар: „Ево ти, па сада сликај!”, као што се прича. Зашто не знамо поузданост те приче? Зато што је Шумановић сахрањен у заједничкој гробници и зато што никада – током 75 година – у Србији никоме није пало на памет да нађе његове посмртне остатке и достојно их сахрани.

Да ли је Шумановић уморен метком или маљем, да ли су му збиља сломљене руке, како би му се демонски извршитељи ругали – то још не знамо зато што је држави Србији „скупо” да издвоји новац како би то испитала. Свака Шумановићева слика кошта данас између 80.000 и 120.000 евра[20]. Његова целокупна уметничка заоставштина, од 350 уља на платну и 67 цртежа, предата је у надлежност Србији[21]. Зар је могуће да Србија не жели да открије појединости његове трагичне судбине, зато што „нема новаца”?

Од такве врсте заборава пати цела Србија и то је наша трагедија. Но, никако ни би требало да скрајнемо веома значајну чињеницу када је реч о геноциду над Србима и хрватском слављењу сопствених злочина, као и о ћутању о свему томе у савременој српској култури (а посебно у уметности): све је то само наставак полувековне титоистичке матрице планираног заборава и самозаборава[22]. И то се мора променити. Било би часно да на тој промени раде припадници културне елите или пак освешћени и непоткупљиви појединци. Српска култура у целини само ће тако постати боља и хуманија.

 

 

 

Слађана Илић

 

 

 

[1] „Јасеновац је империја зла. Било је 57 метода убијања. Јасеновац је био најбруталнији и највећи нацистички логор – већи од Аушвица, највећег нацистичког логора. Аушвиц је имао 40 км површине, а Јасеновац је имао 240 км – шест пута више. […] Оно што одваја усташке злочине од нацистичких је то што је очито да су усташе уживале у злочину и крви. Немци су развили методе да деперсонализују ликвидације, да то ураде што чистијих руку. Са друге стране, усташе су у злочинима уживале. […] Усташе су славиле смртʺ (Гидеон Грајф, „Јасеновац је био империја зла у којој су џелати уживали у убијању жртаваʺ, Сведок, бр. 1172/ 2019, разговор водио Милан Динић. http://dilema.svedok.rs/index.asp?show=117205.

[2] Према запису др Самјуела Пинта, узалуд су била надања заточеника да би бар о божићним празницима могао у логору бити мир, јер је зправо на сам Божић 1942. године доведена група пакрачких Срба које су најкрвавији Лубурићеви сарадници, Ивица Матковић, Љубо Милош, Јозо Матијевић, Мујо Мусић и други, одмах почели да кољу, такмичећи се читавог дана ко ће бити најкрволочнији у вађењу срца, гркљана и очију српским жртвама (Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941–1945, 1991, – књ.1, 2, Београд 2008: Академија за дипломатију и безбедност – ИГАМ).

[3] Када је у време првих постсоцијалистичких избора у Хрватској обновљен расизам и успостављен идеолошки континуитет са НДХ, екстремни национализам и шовинизам постали су за Србе претећа реалност. У том смислу се не може говорити о биолошким и расним предиспозицијама Хрвата за расизам и геноцид, већ о политичком и идеолошком континуитету расистичких схватања која су постала чинилац националног менталитета и условила највеће злочине и геноцид над Србима. Тај континуитет се може пратити од идеологије Анте Старчевића и Хрватске странке права, демонстрацијама против Срба крајем 19. и почетком 20. века, ратним злочинима над Србима у Великом рату, стварањем нацистичке НДХ 1941. године, великохрватском тежњом за државношћу израженом Масовним покретом 1971. године и коначним сецесионистачким ратом против Југославије и Срба почетком деведесетих година. (Бојан Јовановић, Антропологија зла, исто, стр. 111)

[4] Страшни усташки злочини над Србима постали су јединствени у историји зла и о њима су аутентично посведочили инострани аутори. Описујући свој сусрет са Павелићем, Малпарте у свом аутобиографском делу заснованом на непосредном сведошењу бележи како му је усташки поглавник поносно показао корпу пуну људских очију коју су му донеле његове верне усташе убивши много Срба (Јовановић, исто, 104).

[5] Душко Бабић у тексту Потрага за уточиштем душе који је предговор ромну Повратак у Аркадију, СКЗ, Беорад, 2014, 7‒21; Драган Лакићевић у тексту Уводно слово или прича о коловрату који је објављен у зборнику Читање Аркадије, Свет књиге, Београд, 2018, 11‒14. итд.

[6] „Овај злочин (Олуја, прим. С. И) се у Хрватској слави 5. августа као највећи државни празник под називом Дан победе и домовинске захвалности и дан хрватских бранитеља, док се у Србији овај датум, проглашен даном сећања на пострадале и прогнане Србе из Хрватске, обележава комеморативним скуповима и служењем парастоса за душе убијених” („Слављење великог злочина”) у: Јовановић, исто, 100. Ово слављење је дубинско, у њему активно учествују шире категорије хрватског становништва, као накнадно легитимисање, одобравање коначног уништења и изгона Срба с подручја Лике, Кордуна, Баније и северне Далмације.

[7] У оквиру монструозног усташког подухвата формирани су у Јастребарском, недалеко од Загреба, у Горњој Ријеци близу Крижевца, у Сиску, у Ливну и на острву Пагу посебни концентрациони логори за децу. Створени за затварање, мучење, покатоличење и убијање првенствено српске деце, старости од једног месеца до 14 година, ови логори остају забележени као јединствени у историји. (Аврамов, исто; према Јовановић, исто, 105–106).

[8] Видети Грајф, исто.

[9] „У Другом светском рату, у Независној Држави Хрватској, најокрутније је демантована стара латинска сентенца vita brevis ars longa. Животи преко пола милиона православних Срба не само да су били прекраћени већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Судбина српских цркава нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. […] У тој држави у исто време и на истом месту спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегде ломаче и кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Не треба никада заборавии да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. – Био је то тотални геноцид. Ни у једној области поробљене Европе није уништено толико културно-историјских споменика као на тлу Независне Државе Хрватске” (Динко Давидов, Тотални геноцид, Независна Држава Хрватска 1941–1945, Београд: Завод за уџбенике 2013, стр 9–10).

[10] У склопу тога извршен је и културцид спаљивањем 2,8 милиона ћириличних и екавских књига у Хрватској од 1990. до 2010. године, а да хрватска културна јавност није озбиљније протестовала због таквог вандализма. Видети: Ante Lešaja, Knjigocid: uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih, Zagreb 2012: Profil, Srpsko narodno vijeće, https://snv.hr/file/attachment/file/knjigocid.pdf.

[11] ¢Tanjug, „Pupovac posle spaljivanja lutke s njegovim likom u Splitu: ¢To su nesrećni ljudi koji nikako da se suoče sa sobom‘ʺ, Blic, 4. mart 2019, https://www.blic.rs/vesti/svet/pupovac-posle-spaljivanja-lutke-sa-njegovim-likom-u-splituto-su-nesrecni-ljudi-koji/s71w6fk; Бојан Јовановић, „Збогом памети: Политичка злоупотреба карневалаʺ, Печат, 8. март 2019, број 560, http://www.pecat.co.rs/2019/03/zbogom-pameti/; Марко Протић и Слободан Маричић, „Напад на ватерполисте Звезде у Сплиту – како и заштоʺ, ББЦ на српском, 11 фебруар 2019, https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-47199421; Srna, „Učesnici karnevala u Splitu ismevali naše sportiste i izveli tačku `Napad na vaterpoliste Crvene zvezde`ʺ, Blic, 2. mart 2019, https://sport.blic.rs/ostali-sportovi/vaterpolo/sramotno-ucesnici-karnevala-u-splitu-ismevali-nase-sportiste-i-izveli-tacku-napad-na/f0r24mc.

[12] Ustaša: Vjesnik hrvatskog ustaškog oslobodilačkog pokreta, Zagreb 23. studenog 1941; извор: Динко Давидов, Тотални геноцид, исто, стр. 181.

[13] Давидов, исто, стр. 67.

[14] Исто.

[15] Славица Гароња Радованац, Слабоштина 1942. и њени бунари – прилог о геноциду у НДХ и о данашњем затирању памћења у Хрватској у: Зборник о Србима у Хрватској бр. 12, ур. Василије Ђ. Крестић, Српска академија наука  и уметности, Београд 2019, стр. 217─233; стр. 222

[16] Давидов, исто, стр. 212.

[17] Исто, стр. 144.

[18] Исто, стр. 11.

[19] Д. Драгичевић, „Стрељање Саве Шумановића”, Политика, 7. септембар 2006. http://skr.rs/Avi

[20] E. B., „Najtraženije srpske slike, Blic, 14. oktobar 2007. https://www.blic.rs/kultura/najtrazenije-srpske-slike/d6webkd

[21] Сајт Галерије слика Сава Шумановић, Шид; https://savasumanovic.rs/o-galeriji/

[22] Давидов, исто, стр. 19−22; Јовановић, исто, стр. 186−189; 197; Б. Јовановић, Памћење и самозаборав, исто.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.