БЕСЕДА МИЛАНА РУЖИЋА НА ДОДЕЛИ „ДОБРИЧИНОГ ПРСТЕНА“: Овим прстеном венчавамо Петра Божовића са вечношћу

Пера Божовић ме је по ко зна који пут ставио у незгодну ситуацију да говорим о њему, тачније о његовом раду, као да ја о томе могу рећи ишта и приближно вредно, паметно или непознато, а што ликови чије је он судбине тумачио нису рекли о њему пре мене.

Мени би некако било најсимпатичније када би Пера овде изашао као Жоржо и на додели овог, можда и највећег глумачког признања, изговорио: „А реално, ја сам то и очекива’.“ Међутим, иако мислим да би то било оправдано услед тога што сви знамо ко је и колики је Петар Божовић, ипак сам сигуран да Пера не поседује ту количину егоизма, што је сјајно за глумца, јер глумац са великим егом нема већег ограничења за свој посао од тог ега.

Знамо да уметност иде испред времена у ком настаје, па награде, разумљиво, стигну касније када се вредност дела развуче и раније зачета уметност се расцвета до своје највеће вредности. Зато би било можда и непристојно овај говор базирати на тврдњи да је Пера ову награду могао добити и пре четрдесет година. У ствари, боље је урадити супротно, па, повучен претходном тврдњом о сустизању уметности и дела, тврдити да што више времена прође до великог признања, дело је веће.

Зато, можда би било добро почети од саме награде. Када погледате нашег Перу, видите да му не мањка ни штап, ни шешир, а да је хладније, не би недостајао ни шал, па је можда прстен једино што му недостаје. Премда, морао би изменити своје одевне навике ако жели да се по њему некада у будућности назове нека награда, јер већ имамо „Матићев шал“, „Ђурин шешир“, „Доситејев штап“, као и „Добричин прстен“ који је од данас и Перин.

Елем, „Добричин прстен“ није награда која се може добити ни за шта. Ова награда је попут прстеновања голубова. Свучете високолетача са глумачког, тачније уметничког неба и прстенујете га, а затим га пустите назад међу недостижне врхове да се прстеновани рве са сунцем, снегом или кишом данашње простоте, друштва спектакла и некултуре, тако што, као искусан високолетач, користи ветар уметности, та насушна струјања живота и лепоте, како би нашим ужурбаним животима дао смисао дајући нам прилику да уживамо у његовом лету. Тај глумачки лет неретко успе да окрилати и публику, па сви заједно летимо по небесима катарзе тражећи смисао у свеопштем бесмислу. Зато ја волим глумце. Још више ценим оне који су добили „Добричин прстен“, јер је у питању добро одабрано јато високолетача и прстеновани су баш да бисмо ми видели ко су ти најбољи међу најбољима.

Ова награда има још већи значај јер о њој одлучују колеге, а у свету сујете на који нимало није имуна ни глумачка професија, овакво признање је и обједињујућа тачка, загрљај истакнутог глумца од стране његове братије, што се још више појачава у овом времену када је грљење забрањено, а дистанца је чин блискости.

Петар Божовић је глумац који је играо, верујем, у свим београдским позориштима, ко зна на колико других мањих и већих сцена, пред којим редитељима, са којим колегама, по ко зна колико траговима на папиру разних писаца. И ако је остала иједна улога о којој сања, сигуран сам да та улога више машта о њему него он о њој. Када се Пери додели улога, не добија он њу, него она њега. Сваки лик ком доделе Перу се радује, јер зна да неће бити заборављен, иако много пута пре Пере одигран. Можда је овај мој говор и резултат нашег великог пријатељства, па вам звучи као претерано, али шта бисте тек рекли да се не суздржавам и не упињем да будем хладни посматрач његовог дела.

Овакви говори нису нешто што можете написати тако да има почетак и крај, јер ни онај о коме говорим одавно, услед свог дара који је несебично делио, чак расипао, нема почетак ни крај, јер је надрастао време.

Некако би ми било најдраже привести овај говор крају једном тезом која ми је пала на памет док сам ово писао, а условљена је чињеницом да се налазимо у позоришту. Ако глумци позориште виде као своју цркву, а уметност као божанство, било би логично да великан постаје само онај који се у таквој цркви, пред таквим богом, обећа вечности као невести, а пред свима нама као сведоцима или кумовима.

Можда ово звучи као посмртни говор, што он у суштини и јесте – посмртни говор над одром некултуре, простоте, скандала, сензационализма, једноумља и осталих пошасти модерног доба, па на тренутке заличи и на бал под маскама под које су нас отерале савремене прилике.

Међутим, ако сам већ говорио о позоришту као цркви, онда ово наше данашње окупљање видим као разлог за весеље, јер у овој цркви, пред божанском и божанственом уметношћу, а пред свима нама као сведоцима и кумовима, стављајући „Добричин прстен“ на Перину руку, ми њега венчавамо са вечношћу.