БЕСЕДА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА НА АКАДЕМИЈИ У БАРУ: Они који не верују ни у Бога ни у Цркву још не одустају да одлучују ко је свет а ко није

Свој трећи век Његош почиње као Свети Петар II Ловћенски Тајновидац чију прву цркву освећујемо у порти Саборног храма у Бару. Она је двојница оне коју је сам подигао на Ловћену и аманетом наменио за своју вечну кућу. Та кућа је обурдана са крова наше отаџбине, али није нестала већ је освитала на другим местима као у она доба „кад су цркве летеле“. За сад их има десет-петнаест, више него влашића, као да се рађају из сваког каменчића збурданог са Ловћена. Као да су се четири домаћа свеца, чијим ликовима је била украшена, разлетели на све четири стране и устали да је бране. Прву је стриц Свети Петар Цетињски обновио синовцу у Прчању, другу је Свети Василије Острошки озидао у Долима у Пиви, трећу је Свети Стефан Пиперски изнео  на Таворски Кључ код Колашина, а четврта је – прва коју у Бару подиже светац – свецу, Свети Јован Владимир – Ловћенском Тајновидцу.

А тамо где су Свети Петровићи, ту је и Свети Лука и капеле у Вишњића Долу и код манастира Косијерева. Ловћенска прогнаница нашла је уточиште и на Багдали код Крушевца и у Богоштици код Крупња и у Ђурђевом граду код Зворника и у селу Петровићи код Шековића. Није чудо што неуки народ не престаје да верује како их све подиже Ловћенски Тајновидац откад је постао погорелац. И да се ово сазвежђе креће ка врху Ловћена. И да ћемо кад се сјате изнад оногзаробљеног гроба, поново запевати: „Сад пропојте Високи Дечани / И лијепа лавро Студенице / Земљи српској ново лице дајте!

Сто седамдесет и две године је прошло откад је которски поглавар Габријел Иванић известио претпостављене да је Његош „под утицајем ноћних визија“ почео да зида цркву на врху Ловћена да би „привукао пажњу удаљених народа – како би се они још боље уверили у његова религиозна осећања“. Шесдесет и три године касније 1913. године Аустрија је тражила да јој се Ловћен уступи милом, а већ 1916 га освојила силом. Њена гласила су тријумфално јавила „да ни пробијање руског фронта, ни пад свију руских тврђава, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића, није нас тако задовољило као пад Ловћена.“ Вебер  наређује Митрополиту Митрофану Бану да Његошеве кости уклони с Ловћена – и то ноћу. Капелу ће заменити већ готов споменик „који представља генија победе који ће се на Ловћен осовити за вечна времена прекрстивши руке на мачу на чијем је врху монограм цара Фрање Јосифа, а на другој страни датум 11.1.1916. – дан освајања Ловћена.

Немогуће је не доводити у везу и не поредити аустроугарско и социјалистичко рушење Капеле на Ловћену. Не само зато што је војник оне војске која је рушила 1916. у међувремену постао Врховни командант оне која је докрајчила 1971. године. Разлог више за тај чин био је што је срушену капелу обновио Карађорђев и Његошев праунук,  Србијанац по крви, а Црногорац по млеку, витешки краљ Александар Карађорђевић, с којим се аустоугарски каплар у Првом рату борио на Церу и Сувобору, а после Другог рата се, као маршал, уселио у његову кућу. Није било силе која га је могла зуставити у осветничком гневу, камоли Митрополит црногорски Данило и Свети архијерјски сабор Српске православне цркве, уз незапамћени јавни отпор најзначајнијих мислећих људи Југославије. Тај који је иза свега стајао, смртне казне није никад потписивао већ само наређивао. За разлику од оног који је капелу обновио и у њој клечао, на Ловћену никада нису били ни онај који је срушио, ни аутор који је маузолеј створио.

Рушење Капеле на Ловћену равно је рушењу Храма Христа Спаса у Москви. Ни у духовном животу бесудне земље варварскијег чина није било. Нити од Капеле има мањег храма ни веће симбологије ни веродостојнијег сведока трагичне и распамећене историје. Петар Лубарда насликао је ту неман и овековечио злочин, сликом названом Сумрак Ловћена.

Кад су Владику Петра II сахрањивали, испратили су га књаз и кнегиња, два арихимандрита, два ђакона и 20 свештеника. Пуцало се, кажу, из хиљаду пушака. Кад је пресахрањиван, испраћен је без крста и свеће, без свештеника и сродника. Било их је  сваке феле, вере и невере, само није било његове цркве. А како би се и помешала с онима  који су тврдили да Владика није Владика, да капела није  црква, а и да је црква не би припадала цркви. Лако су се одлучили између мале капелице и грдосије маузолеја до којег су пробили тунел да, уместо оног грудоболног унесу „Његоша“ од 28ооо кила. Није се ни могло друкчије завршити време у којем је Његош исписиван из хришћанства уопште, из православне цркве посебно, из српске поготово. Нудили су му више богова место једног, место крста – нова знамења, место камилавке – орла, а место црне мантије више модела у више боја. И како је написао Душан Радовић, подмићивали га нудећи му „Нову смрт и већи гроб / И да није мислио што је мислио / И да није написао што је написао / И да је одувек мислио оно што они мисле.“

Истина, готово сви митрополити у његовој столици понели су трнове венце и држани што под паском што у тамници. Од дахауског Гаврила до безгробног Јоаникија, од утамниченог Арсенија до каштиганог Данила Дајковића.

Садашњи Митрополит, ако тако смем рећи, није имао куће, ако кућом не зовемо ону с каменим кровом и земљаним подом у којој се као Ристо родио, али је као Амфилохије направио куће за све људе, какве Црна Гора није видела, попут Саборног храма у Подгорици и Бару, па је, ево, озидао и прву кућу Светом Пустињаку цетињском.

„Најоригиналнији и најдаровитији човек кога је Српство дало“ – како  је Његоша назвала Исидора, „представља велики празник у животу српског народа“ – како га  је оценио  Владика Николај. Али тај празник траје до данашњег дана и трајаће док је српскога рода и језика. И није било ниједног дана да није био на уснама свог народа  док је постао црвено слово не само он него је поцрвенело и свако слово које је написао. Било би нечувено да је свето све  његово, а он није. Не зна се  шта га је више прославило, оно што је учинио за живота или оно што су му други чинили после смрти. Можда се само тако и постаје свет у свету којем ништа није свето. И кости су му губљене и налажене. Једино му није иструлела десна рука, она  којом је писао, крстио се и крштавао. Његов народ живи од његових речи које су га посветиле и за које се испоставило  да су medut neter илити Божје речи.

Они који су га прогонили, седам пута сахрањивали, клеветали и преводили у друге вере, нације и језике – нису ни знали да исписују његово житије. И да није био свет – постао би, и да није велики песник – био би први песник – великомученик и „жрец олтара свесветија“. Откад је променио светом није било дана да се није појављивао на овом. Рођен пре два века, изборио се да живи у свим вековима. Био је један, а постао сви људи. Није било веће борбе за бесмртност ни славније победе над смрћу. Та борба и та победа одигравале су се и у наше дане и на наше очи. Први који је осетио његову величину био је странац, Италијан Никола Томазео, који није пропустио да каже да у животу није видео лепшега човека.

Време је имало времена да његово мајсторско решето све пречисти и постави на своје место. Као што ћивот његовог стрица мири завађену браћу, тако ниједан камен његове разурене гробнице неће бити камен раздора. Светост синовца само је продужетак светости стрица. Кад се стриц вратио са школовања у Русији, имао је 19 година, а кад га је наследио, синовац је напунио 17. година. Стриц је читао Волтера, а синовац Милтона. Свенародни култ уздигао је обојицу до култа црквенога. Смрт Његошева била је највећи српски пораз од Косова, али и ново рођење у бесмртности.

Херој хришћанства и грађанин неба „винуо се у вечност међу краљеве – без земље и песнике светитеље – без народности.“

„Мртав он зове да се пењемо!“ Да славимо духовну истину, веру у вечност и више облике постојања.

Његовом ореолу радују се понајвише новопросијани српски светитељи којима је  био свети и док су били на земљи. Свети Владика Николај који га је први и назвао светим и Свети Јустин и свештеномученици црногорско-приморски на челу са Светим Јоаникијем. Чекају га и Свете Владике: Петар Зимоњић и Сава Трлајић и Доситеј и Платон Јовановић. Колико вапије небо, још више  вапија српски народ на земљи, јер нема друге личности око које би се сав саденуо, ни другог светитеља чије су псалме научили напамет, а  његову слику одавно целивали. Они који не верују ни у Бога ни у Цркву још не одустају да одлучују ко је свет а ко није.

Онај који је на земљи „прогрмео хулом страховитом“ на рода отпаднике – са Неба позива на помирење и праштање свима и свакоме, а највише онима који „нису знали шта раде“.

Написана је служба, житије, акатист, тропар, молитва Светом Ловћенском Тајновидцу. Усудио  бих се  да предложим да се усвоји и његова  молитва коју бисмо у његово име понављали у свим храмовима. А она гласи:

 

Боже драги, који све управљаш

 

Који седиш на престо небески

 

И могућим зажижеш погледом

 

Сва свијетла кола у простору

 

Ти, који си развија прашину

 

Испод твога трона свијетлога

 

И назва је својим мировима

 

Те си сваки прашак оживио

 

Насија га умнијем семеном

 

Ти, те књигу држиш миробитну

 

У коју су судбе уписате

 

Мировима и умним тварима

 

Који си се милосно склонио

 

Дјеителне оживјет членове

 

Малом мраву ка великом лафу –

 

Проведри ми изнад Горе Црне

 

Уклон од ње муње и громове

 

И смућени облак градоносни!

 

А не изоставити ни последња три стиха:

 

Ма нијесу ни криви толико

 

Превари их невјера на вјеру

 

Ухвати их у мрежу ђавољу!

 

Догодине на Ловћену!

 

(Слово академика Матија Бећковића на Духовној академији поводом освећења цркве Светог Патра II Ловћенског Тајновидца у Бару 20. маја 2017. године.)

Тагови: Матија Бећковић