БЕОГРАД: Приказан документарни филм „Споменко на вјечној стражи“

Петог дана манифестације „Дани Српске“, у Београду је приказан документарни филм Милета Савића о Споменку Гостићу, најмлађем војнику српске војске који је дао живот у одбрани Републике Српске.

Филм “Споменко на вјечној стражи“ снимљен је у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске, а премијерно је приказан 20. марта у Добоју, на годишњицу погибије овог хероја.

Имао је само 13 година када је кренуо у рат. Двије године касније Споменко Гостић је погинуо у одбрани свог села Јовићи, на Озрену. Данас се Споменково село налази на територији Федерације БиХ, у непосредној близини Бочиње, познатог упоришта вехабија. Тамо је и Споменков гроб. Гори од тога може бити само заборав. Зато је Споменко на вјечној стражи, да нас опомене, јер ако заборавимо њега, као да смо прецртали и себе саме.

– Сама идеја о снимању филма о Споменку јесте да покренемо поново причу о Споменку, да се за тог храброг дјечака чује, дјечака који је имао храбро срце, који је био неискварен. Волио је свој народ, није желио да оде из отаџбине своје, као што је рекао господин из Париза који је дошао за њега, рекао је Миле Савић, аутор.

Тачно, одбио је позив да оде и живи у Паризу код једног нашег сународника који је видио репортажу о Споменку. Тада смо сазнали да је без оца остао рано и да му је мајка умрла на почетку рата. Бака која га је прихватила, погинула је у бомбардовању Јовића од стране такозване “Армије БиХ“.

Послије тога, Споменко се сам снашао, није хтио да се о њему брину као о сирочету. Пред филмском камером је својим језиком објаснио како се снашао: “Са војском спавам, са војском ручам, са војском живим“. Све је стало у три спартански кратке реченице. Тако је говорио мали – велики војник, таквог га памте пријатељи, комшије, саборци. Кратко и јасно, али ипак превише зрело за једног дјечака.

– Гдје год се одржи пројекција филма, увијек је добро посјећено. Људи су задовољни што се неко сјетио да уради о Споменку филм, причу да поново покренемо то. Што се тиче вршњака Споменкових; на свим пројекцијама буде 30-40 посто младих особа. Мени чини задовољство да они долазе, да их занимају те теме и видим да послије, чак, мало размјењују мишљења и диве се неким стварима. Желио бих да доста младих људи погледа ово, да се угледају на Спомен, додао је Савић.

И да не забораве. Само да не забораве, како у Савићевом филму завапи један од свједока Споменковог кратког живота. Ваљда неће заборавити. И не смију, јер он је био још много тога: дјечак – херој Споменко Гостић није био само најмлађи српски војник у Отаџбинском рату, био је и најмлађи одликовани борац.

Одликован је Медаљом заслуга за народ, а прије јуначке погибије 20. марта 1993. године, чак два пута је рањаван. У родном Добоју, испред храма Рођења Богородице, 2014. године подигнут му је споменик. Али, шта вриједе мрамор и бронза, ако заборавимо Споменка, ако од њега ништа не научимо.

Тагови: Дани Српске у Србији, Споменко Гостић, Филм