БЕОГРАД: Представљен сатирични роман „Лакши облик смрти’ Љубодрага Стојадиновића

У препуном клубу-књижари-галерији “Гласник” данас је, пред шароликом публиком, представљен роман Љубодрага Стојадиновића “Лакши облик смрти – Сећања пуковника Мисираче” у издању Службеног гласника.

Гужва је разумљива за свакога која се срео, у било ком облику, са текстовима Стојадиновића било да су то сатиричне приче, текстови у “Јежу”, афоризми, романи, анализе догадјаја или колумне у бројним листовима.

Такође, разумљив је и шаролик састав гостију јер је аутор почео каријеру као брилијантан војник (завршио све високе војне школе), последипломске студије завршио је на Институту за социолошко и политичко правна питања а магистрирао политичке науке да би 1. марта 1995. био кажњен губитком службе у чину пуковника због деликта мишљења и јавног сукоба са режимом Слободана Милошевића.

С обзиром да је написао више хиљада новинских текстова, да је добитник “Златног јежа”, новинарске награде “Светозар Марековић”, литерарне “Лаза Костић” данашњој промоцији присуствовале су колеге новинари, сатиричари али и пензионисани официри.

О књиизи су говорили, поред аутора, главни и одговорни уредник “Јежа” и сатиричар Радивоје Лале Бојчић, књижевни критичар, песник и издавач Гојко Божовић и уредник Гласниковог издања Миодраг Раичевић.

– “Лакши облик смрти” је роман о лудилу деведесетих година прошлога века у Србији, из перспективе бившег “пуковника Мисираче” – објаснио је Божовић и додао да представља спој приче из војничког живота и политичке сатире.

– На тренутке урнебесно духовит, овај роман говори о томе како тесно скројени мозгови (у овом случају војнички) реагују на ситуацију која измиче калупима у које су смештени – наставио је Божовић.

– Сукобу замишљеног, или измаштаног света, са реалношћу Стојадиновић прилази чисто књижевним средствима. Од гротеске до парадокса, од туге до, чешће, хумора, овај текст нас уводи у заумни свет моћи што нас, перманентно, држи на ивици провалије – оценио је Божовић уз опаску да аутору помажу хумор и духовитост да изложи руглу стереотипе нудећи личне пројекције једног времена.

Бојчић је своје излагање подигао на ниво сјајне хумореске објашњавајући “да би књигу прочитао у једном даху да у сред тог задовоољства није зазвонио телефон а када ми се огласи телефон, ја попут већине Срба, издахнем”.

Предсказавши да ће роман бити, “како то Срби кажу – бестслер”, Бојчић је поставио хипотетичко питање “ако је творац Друге Југославије Винстон Черчил добио Нобелову награду за своје, зашто не би пуковник Мисирача добио НИН-ову награду за своје мемоаре”.

Бојчић је одао признање уреднику књиге што је у рукопису нашао не само о чему је 90их био виц већ и зашто би све што се тада и након тога догадјало могло да буде смешно, само да није трагично.

– Ако су се победе војводе Мишића проучавале на војним академијиама, онда би се из мемоара пуковника Мисираче могло научити све о нашим поразима – гласи

Бојчићев предлог слогана под којим би издавач требало да нуди читаоцима ову књигу. Прозвани уредник књиге такодје се потрудио да му текст буде у складу са Стојадиновићевим, констатујући да је “тих судбоносних, историјских, апокалиптичних 78 дана стало на 300 страна а Љуба би сигурно рекао ‘боиље него да је било обрнуто.

– Како ми из и из победе и из пораза излазимо подједнако јаки и увек се дочекамо на главу која нам служи уместо ногу – ево и нас ту где јесмо – на промоцији Стојадиновићевог романа – констаовао је Раичевић.

Уз подсећање да је о времену под сјајем крстарећих ракета написано хиљаде страна, Раичевић је констатовао да је” овај укоричени преглед негдање наше стварности написан руком мајстора – приповедача и док га је читао чинио му се нестварним, домаштаним, а била је наша сурова стварност”.

Подсетивши читаоце на “Криволак”, за који је аутор рекао Тањугу да има култни статус у Словенији и Хрваткој, Раичевић је изнео мишљење да је овај роман ако не други део а онда је скоро његов логичан наставак безнадја наговештеног пре две деценије.

– Речи очај и безнадје које су се у ‘Криволаку’ писале малим словом у ‘Лепшем облику смрти’ добиле су велико и почетно – констатовао је Раичевић.

– Ово јесте роман о крају века и о крају једне Србије, а на овој се као што се свакодневно можемо уверити,увелико ради – закључио је уредник књиге.

Тагови: Београд, Љубодраг Стојадиновић, Роман