БЕОГРАД: Лична заоставштина писаца као културна и национална драгоценост

ЗАХВАЉУЈУЋИ АНДРИЋЕВОМ ИНСТИТУТУ: Аутограф Десанке Максимовић из 1973. године доступан ученицима

Аутограф антологијске песме „Грачаница” Десанке Максимовић, написан њеном руком на два листа формата А4, за потребе јавног наступа у Швајцарској 1973. године, чува се у Андрићевом институту од 2015. године, када га је њена породица даривала уз репродукцију уникатне слике на којој је портрет песникиње.

Будући да ће песма „Грачаница” од септембра бити део обавезног програма за наставу српског језика у шестом разреду основне школе, у оквиру новопокренуте едиције „С речи на дела” у издању БИГЗ школства, ауторке Валентина Хамовић и Марија Слобода дошле су на идеју да у оквиру дигиталног додатка уз читанку, омогуће да и ђацима буде доступан поменути рукописни документ.

– Ускоро ће бити пола века откако је аутограф настао, сматрамо га драгоценим сведочанством које на особен начин употпуњује богату рукописну заоставштину Десанке Максимовић. Од вишеструког је значаја омогућити данашњим генерацијама да на овакав начин виде и разумеју значај очувања националних вредности – наводи Марија Слобода.

 

Широј јавности непознате: ФОТОГРАФИЈЕ СРПСКОГ НОБЕЛОВЦА ИЗ 1961. ГОДИНЕ

 

Приређујући садржај о српском нобеловцу за едицију „С речи на дела” ауторке су уџбеник обогатиле фотографијама које имају много више од документарне вредности, али су, ипак, до сада остале скрајнуте не само за генерације ученика, већ и ширу јавност. Реч је о двема фотографијама из 1961. године, насталим у дану када је Иво Андрић сазнао вест о великом признању.

На првој фотографији усликан је испред зграде у којој је живео, на данашњем Андрићевом венцу у Београду, приликом враћања из поподневне шетње, непосредно пре но што му је саопштено да му је додељена Нобелова награда за књижевност. На другој  фотографији види се писац у своме дому, са окупљеним новинарима, уз прве вести о Нобеловој награди. Поменуте тренутке овековечио је чувени српски фотограф Стеван Крагујевић.

– То су фотографије које и те како завређују да буду део образовања. Оне изазивају емоцију сваком истинском  поштоваоцу националних вредности, и љубитељу писане речи, те се урезују у памћење и добијају место у српској култури које им и припада – закључује Марија Слобода.