БЕОГРАД: Додељена „Kочићева књига“ и “ Kочићево перо“

Задужбина „Петар Kочић – Бања Лука-Београд“ данас jе у оквиру „Kочићевог поднева“ уручила годишњу награду „Kочићева књига“ Драгану Великићу и „Kочићево перо“ професору Mихаjлу Пантићу.

У Римскоj дворани Библиотеке града Београда о лауреатима су говорили директор и главни уредник Задужбине књижевник Никола Вуколић и књижевни криитчар Mладен Весковић.

Великићу, коме jе “ Kочићево перо“ за лето 2015 припало за роман „Иследник“ у издању „Лагуне“, награда „Kочићева књига“ за ову годину припала jе за целокупно књижевно ствараластво „за витална достигнућа у српскоj литератури и оданост лепоти Kочићеве мисли и речи“.

Вуколић jе подсетио да Задужбина већ две децениjе додељуjе ове награде и да се међу лауреатима, коjи су током исте године добили „Перо“ за неко од четири годишња доба бира онаj коме ће припасти „Kњига“, а уз повељу та награда подразумева да Задужбина обjави неку књигу лауреата. У случаjу Великића то jе двоjезична драма (српско-немачка) „Mонтевидео“. Према речима Вуколића, драма jе већ извођена у Бечу, а сада се припрема њена премиjера у Бања Луци.

Oценивши да jе Великић не само романсиjер, већ и сjаjан есеjиста и драмски писац, Вуколић jе истакао да он живот описуjе, али га и тумачи и то чини на jедан сасвим нов, оригиналан начин.

Великић се захвалио на двоструком признању коjе jе ове године добио од Kочићеве задужбине, а иначе jе добитник читавог низа наjугледниjих признања у земљи и иностранству.

Великић jе испричао да jе у читанци имао први сусрет са Kочићевим делом преко приче „Jаблан“ коjоj се вратио и три децениjе касниjе jер „универзалност сукоба Луjиног Jаблана и царског Рудоње важи у свим временима, под свим заставама и у свим режимима“.

Oсврнувши се на Kочићево политичко ангажовање, Великић jе подвукао да се он залагао, између осталог, за чистоћу jезика , jер „свако зло на овом свету прво се наjави у jезику“.

Уручуjући „Kочићевои перо“ др Пантићу, Вуколић jе казао да му jе додељено за збирку прича “ Вондер у Берлину“ у издањну “ Aрхипелага“ коjу jе назвао“ своjеврсним аутобиографским романом мозаичке структуре у коме аутор покушава да се приближи решењу дваjу кључних питања егзистенциjе: питању властитог идентитета и питању времена“.

„У потрази за собом, сада зрео човек, понире до наjдубљих слоjева сећања“, констатовао jе Вуколић.

„У Пантићевом тексту све jе измешано: стварност и фикциjа, моћ и немоћ речи, згуснутост и празнина, али главна енигма човекове егзистенциjе остала jе неодгонетнута“, закључио jе главни уредник Kочићеве задужбине.

Пантић, ниjе крио да га jе искрено дирнула ова награда, jер носи име jедног од наjвећих приповедача српске литературе што jе показао састављаjући више антологиjа посвећених овоj краткоj прозноj форми, коjу и сам наjвише негуjе.

„Неки од Kочићевих jунака су из писане прозе прешли у усмену традициjу што jе изузетно ретка поjава“ истакао jе др Пантић.

Весковић се осврнуо на писце и њихова дела коjа су данас награђена да би показао да постоjи индиректна веза између њих и Kочића, иако их дели цео век, а и различити контексти у коjима се крећу њихови jунаци, jер Kоцћићеви су рурални, а Великићеви и Пантићеви савремени и урбани.

„Суштина, када jе речи од своj троjици, jе та да нису заборавили да причаjу приче“, указао jе Весковић.

Тагови: Бањалука, Београд, Петар Кочић