БЕОГРАД: Албахарију уручена награда „Исидора Секулић“

Одувијек сам вјеровао да писац, да би створио ново, треба у ствари да разара старо – рекао је Албахари, примајући награду.

– Одувијек сам вјеровао да писац, да би створио ново, треба у ствари да разара старо, односно, да је књижевност која почива иза нас једно велико игралиште којем треба стално изналазити нови облик, одбијајући притом да прихватимо идеју да је било шта или било ко нека врста недодирљивих идола пред којима треба да нам застане дах. Другим ријечима, писац пише само због себе и само по диктату свога срца, а тако је, ако не грешим, писала и Исидора Секулић, што ме чини додатно срећним – рекао је Давид Албахари, примајући награду „Исидора Секулић“, за роман „Животињско царство“.

Овим кратким романом, Албахари је по оцјени жирија доказао високи списатељски професионализам, у сваком погледу.

О Албахарију и његовом дјелу говорили су Ратко Адамовић, предсједник Фонда „Исидора Секулић“, Душан Динчић, предсједник општине Савски венац, која је оснивач фонда и Ален Бешић у име жирија.

Албахари је нагласио да награда названа по аутору из ближе или даље прошлости, наводи писца добитника да се упита шта га том аутору чини сличним а шта, пак, различитим. Оцјена до које дође, може, према његовим ријечима, исто тако да га наведе да и њега и самог себе види у сасвим другачијем свјетлу.

Истичући да је Исидира Секулић, према тврдњи зналаца, стварала мимо утврђених токова у српској књижевности и да је та чињеница довољна да га начини срећним што је његово дјело награђено наградом која носи њено име, Албахари је рекао:

– На једном мјесту Исидора Секулић је написала: „Човјек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи Божјој, која га је ставила између огромних пространстава неба и земље.“ Да, сви смо ми номади, а поготово су то писци који у номадству траже ново надахнуће. Притом не мислим само на номадство тијела, на сеобе које писце сељакају – каткад вољно, а чешће невољно – широм наше планете, већ више на номадство душе, на кретање њиховим унутрашњим свијетом у потрази за текстом послије којег ништа више неће бити као прије. Не само у њиховом свијету, већ и у сваком другом. Поготово у унутрашњем свијету читаоца у којем номадска душа писца налази свој нови дом.

Да је Исидора Секулић међу нама, растужила би се кад би видјела с каквом се лакоћом слави осредњост, тривијалност, шта се све проглашава књижевним дјелом, смучило би јој се и помислила би да се вратила у оно отужно вријеме послијератног комунистичког соцреализма када су трећеразредне књиге добијале Нинове награде. Култура се данас вуче безочно у казане примитивизма и простоте – рекао је Ратко Адамовић, и додао да је дуго најављивани споменик Исидори Секулић коначно завршен и да ће ускоро бити откривен на Сењаку.

Тагови: Београд, Давид Албахари, Исидора Секулић, Награда