БЕЛИ МАРКОВИЋ: Има народа који су криви само зато што су живи

Осим оног који нас је створио, Господа нашег, нико нас спасити не може, али се ни без књига потпун човек не може бити, нити познати да су и добро и зло у нама, колико и око нас, као и да се доброта, а и овог света туга, посредством црног слова, свакога могу дотаћи – каже, за „Новости“, књижевник Радован Бели Марковић.

Колубарски крај, завичајни свет и Ћелије приказује и у новом роману „Путникова циглана“, који му је за Сајам књига објавила Српска књижевна задруга у 107. Плавом колу.

* Како вам се чини овогодишњи Сајам?

– С различитим се даровима рађамо на земљи, не морамо сви књиге писати, али сви можемо примати благодатне дарове од оних који књиге пишу, отуда и Сајам књига доживљавам као народа читалачког велико сабориште… Видим и ја, није да не видим, трговце душама и на Сајму књига, где им место није, али држим да књиге, саме собом, исијавају ону силу која их, упркос свему, уздиже и обдржава.

* У роману „Путникова циглана“ причате о залудним и апсурдним људским подухватима. О чему је реч?

– „Путникова циглана“ десети је мој роман, десети, да, па ми се учинило, али тек пошто сам рукопис докончао, како поменути роман „држи у шаци“ претходне моје романе, а и самог писца притерује уза дувар, од тврдих цигаља, дакако, одакле му, „брез главоломија“, другог пута нема… О чему је реч? – питате ме. О Залудном плетиву, како у поднаслову и стоји, црним словом, на самом прочељу „предметне књиге“! Одувек су, наиме, „у свету опасних привда“ (по Ивану В. Лалићу), подизане залуд-зиданице које су се рушиле у стварности а претрајавале у песми и причи, дочим је моја зиданица, од чистог језичког градива, залудно заметнута у једном роману који се, већ у заснову своме, „разроманио“ и на правди Бога порушио…

* Да ли је данас и писање такав залудан посао, воде ли писци изгубљене битке?

– Реците ми, молим вас, која је то битка коју би писац без велике срамоте могао да добије? Писцу не „пристаје“ коласта аздија победника на мраморном коњу сред царских вароши, писцу доликује црна струка оног који овим светом, као жеравицу на длану, проноси невољу и тугу, чекајући да просјачки његов штап пролиста од суза оних који су одсудну битку и земаљско царство изгубили… А писање залудан посао да ли је?… Пишчева судбина безусловно захтева позлаћивање онога што пре њега нико позлатио није и скидање позлате са свега што је штедро позлаћено, добом и светом, зарад тога да засени и прогневи грешног човека…

* Роман носи поднаслов „Залудно плетиво“. Приближавате ли се то поезији, алудирате ли на Лазу Костића?

– Лазу Костића сваки српски писац на уму мора имати, колико год и књижевно плетиво своје… Лаза Костић не тражи од нас повраћај онога што нам је дао, али с правом тражи да књижевне конце, ни по цену главе, са игала не смећемо – ма колико нам се немогућним чинило „разабрат се у плетиву“, пошто немогућност „разабирања“ није, нити може бити, довољан разлог од „плетенија“ да се одустане!

* Шта је завичај за вас, може ли се о њему писати без дубоке меланхолије или остајете „министар колубарске туге“?

– Ћелијанство моје, шумадијско колубарство и ваљевство – ослонци су на којима почима старачки троножац који, како време иде, све ближе прикучујем првотној ватри која ме је огрејала и мрак овога света ми просветлила… Старкајући ту ватру и додајући сувехлих гранчица, чим приметим да пламови њени проблеђују, живот свој, чекајући да ме Бог позове, дан за даном обдржавам, еда бих давне слике у књиге своје призвао и тако се „раздужио“ – за све оно што сам, „брез икакве признанице“, од Бога и завичаја добио! Поменули сте и „министра колубарске туге“… Време ће свему одредити домашај и меру, али високо звање министра колубарске туге „принадлежи“ јунаку „Путникове циглане“, једино њему, пошто моја маленкост и надаље остаје у скромном звању припадника небројимог Божјег стада сневољених људи…

* Да ли о историји, животу и менталитету једног поднебља истинитије говори књижевник или историчар, као што су двојица супарника у роману – мними литерата Р. Б. Марковић и емерит-учитељ Сретен?

– Историју, веле, пишу победници и писмени људи, а књижество је ствар божјег дара и друкчије писмености, која „душевну граматику“ већма признаје, па се отуда историјска и књижевна свиђања не подударају, премда се, са становишта Вечитости, може узети да ће се и историја „окњижевити“, за шта добрих примера већ има, као што је ординарна стварност већ учинила смешним и најфантастичније књижевне визије… Елем, „бездушна“ историја, чини ми се, лажна је колико и историјски неутемељено књижество. С таквог полазишта, ка историјско-књижевном прожимању својих списа, кренули су, невољно, и „Путникове циглане“ јунаци, емерит-учитељ, г. Сретен, локални историста, и мними литерата, Р. Б. Марковић, ојађенички окружени безграмотним светом који не мари ни за књижество ни за историју…

* Шта је пресудно утицало на српску историју и где да нађемо заветрину у светским олујама?

– Може се узети, не само као књижевна истина, да има људи, и народа, који су криви само зато што су живи… У светским олујама, заветрину где да нађемо? Под дудом Светога Саве, „док не мине, док не мине буничице што је јело“ – како се то, за Вечност, Милосав Тешић песнички „изјавио“…

* У какве је воде загазила српска култура?

– У плитке је воде загазила, и у блатне, богдо, ако је судити по бесрамним сликама са новинских страница и телевизије, да и не говоримо о све хладнијим ветровима који дувају преко перивоја и цветника српске културе… Пуно је покршених и палих дрвета под овим небом, а и храстовима, вековитим, жиле поткопавају, преко домаћег „шуцкора“ и друкчије, али ми морамо, добра свога ради, сабрани и мирни да останемо, еда би се домислили како да поправимо већ учињену штету и да сигурну стазу пронађемо – до пропланка с којег се бољитак некакав назире и у сутрашњицу ма и крхка надежда.

* Верујете ли да ће бити боље?

– „Ја више ником не верујем ништа/’ил боље речено: ја верујем све“ – па и у то да сам, овом згодом, макар добро препричао, аколи нисам тачно навео чувеног Песника резигнисане речи…

ЛИРИЧНА СУМАГЛИЦА

Шта је, заправо, завичај? Лирична сумаглица, дубоко у нама, понад слика огавне стварности, или само извориште готово несаопштиме жалости (…као у романима, кад иза видика нестаје лађа), што нема више ‘оних’ лета, ни трептавих сенки ‘оног’ лишћа, и да више ништа није као некоћ што је било – око Колубаре која безвољно протиче, у часима немих поподнева… – пише Бели Марковић.

Тагови: Бели Марковић