БАСАРА ПРЕШАО СВЕ ГРАНИЦЕ ПРИСТОЈНОСТИ: Како је у роману „Контраендорфин“, награђеном „Ниновом“ наградом, наружена Десанка Максимовић
Foto: Tanjug
ГОДИНАМА, сада већ под изанђалим изговором демонтирања српских митова и детронизације националних величина, Светислав Басара, писац без сумње ретког дара, без зазора и мере се обрушава на наше највеће писце, најчешће и највише на Вука и Ћосића.
У роману „Контраендорфин“, који је управо овенчан „Ниновом“ наградом, Басара је превазишао сам себе, простачки се окомивши на – Десанку Максимовић.Ево шта читамо у овој књизи…“Максимовић, дакле, Десанка коју је наш покојни друг, Кангрга, поетички беспрекорно назвао Мегаплачипи..а, а коју је у њеној осамдесет шестој зарез нешто години на њено право место у правој (засада ненаписаној) Историји српске књижевности и српског сликарства XIX, XX и XXI века – мом животном спису који ћу написати после смрти, с оне стране гроба, у право време и на правом месту – поставио, као песник осредњи, али отровно духовити, Ненадић, јавно је упитавши пред масом окупљеном око столова са печењем на неком књижевном фестивалу, је ли, баба, је л’ би се ти ј…ла у д..е? Максимовићка је Ненадићу – сведоче очевици – видно поласкана, све се загонетно и двосмислено осмехујући, као из пушке одговорила, цитирам – ју, ју, Милане забога не – и тиме стекла привилегију да јој у Ваљеву за живота, под њеним покровитељством буде подигнут споменик у природној величини, рад Н. Н. каменоресца, али Поповићу (Љубомиру, р. 1934. +2017) све да сто пут заредом умре, све да Пета република Поповићу подигне споменик на врху Тријумфалне капије – Ваљево никада неће подићи споменик – и то на Поповићеву срећу – јер у Србији, а нарочито у Ваљеву, споменик можеш добити само ако те јавно обесе (Стеван Филиповић) или ако изјавиш – а да те нико не провери на детектору лажи, а требало би – да се не ј…ш у д..е (Десанка Максимовић).“У овом наводу, у знак пристојности, уместо опскурних речи стављене су три тачкице.
Поменути „осредњи“ песник Милан Ненадић, који је иначе пре три године добио управо награду „Десанка Максимовић“, био је запрепашћен када је чуо на који начин га је Басара увео у роман. Није, међутим, желео да се упушта у полемику али је енергично демантовао да се онај разговор са Десанком било када догодио. Ко би се на такав начин обратио часној старици, зачудио се Ненадић.
Јерков: Право на провокацију
– ДОБАР писац, а Басара не само што је добар писац него је изузетно провокативан, има право на све – ако напише одличну књигу. Али, ако књига коју је написао не ваља, онда нема право ни на шта. „Контраендорфин“, нажалост, још нисам прочитао, али судећи по фељтону или колумни коју Басара води лако је закључити да у њој мора бити свега и свачега, као што је било раније о Вуку, Ћосићу и другим писцима из српске књижевности. Отуда мислим да на Басару треба гледати овако – он је једини писац који се изборио да каже апсолутно што год га воља – каже, за „Новости“, професор Александар Јерков.
Члановима Управног одбора Задужбине „Десанка Максимовић“, који су иначе показали одважност и истрајност у недавном покушају избацивања Десанке из школских уџбеника, упутили смо прекјуче писмо са питањима: Како оцењују начин на који Басара пише о Десанки Максимовић и деконструише националне митове? Могу ли се оправдати вулгарност и простота у књижевном делу? Постоји ли граница која не би смела да се пређе када је реч о националној величини каква је Десанка?
У јучерашњем разговору са председницом Управног одбора др Зораном Опачић, сазнали смо да је питања проследила свим члановима УО, али до закључења овог броја нико није нашао за потребно да на било који начин реагује, изузев Тање Крагујевић.
– Сваки књижевни поступак, па и најоштрија иронија и пародија имају место у савременој књижевности. Ипак, постоји граница пристојности и хуманистичких начела о којима би требало да мисли сваки аутор – рекла је, за „Новости“, др Светлана Шеатовић, управница Задужбине „Десанка Максимовић“. – Као што је рекао Иво Андрић: „Јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности.“
МИХАИЛОВИЋ: САСТОЈАК САТИРИЧНЕ МАТРИЦЕ
КАО и у ранијим својим романима, увек критично, Басара се осврће на неправде и апсурде наше културне политике уопште
Тако ће се, пишући о постављању спомен-плоче Миловану Ђиласу и ђаволијаде коју доживљава његов јунак Стојковић са Ђиласовом резиденцијом, сетити занемареног песника Новице Тадића, а поводом подизања споменика Десанки Максимовић споменуће да наш велики, светски сликар, Љуба Поповић, за разлику од Десанке, није добио споменик у родном Ваљеву. То је контекст препричан у ванкњижевном дискурсу – каже, за „Новости“, уредник у „Лагуни“ Дејан Михаиловић.
– Вероватно ће се наћи они који ће у тој доиста скаредној анегдоти о Десанки Максимовић видети напад на њено дело и личност, али начелно се не може оптуживати писац за нешто што у његовом роману говори његов јунак, макар он био и пишчев алтер-его. На пристојан или непристојан начин, како год да се протумачи, овај писац упорно извлачи из светачког рама многе српске величине, од писаца и сликара до политичара и свештеника, и износи многе етички кудикамо скаредније појаве којих би требало да се стидимо, па сматрам да су овакве епизоде у његовом поетичком кључу састојак Басарине сатиричне матрице.
Деконструкција митова је драгоцена ако су то митови, а не књижевне чињенице и експлицитна имена. Све друго је предмет књижевне критике и писања нове историје књижевности, а књижевна фикција није мерило вредности другог књижевног дела. Ипак, овде је повређено хуманистичко и родно право песникиње.
Можда је Басарино распојасано перо пало и срозало се до простаклука само на једној страници романа. Можда је „Контраендорфин“ заиста најбољи роман српске књижевности 2020. То, међутим, не може бити ни оправдање ни алиби за мизогине речи исписане у роману којима се ружи лице и дело највеће и најпопуларније српске песникиње. А она, какву ју је Бог дао, скромна и пуна разумевања за људске слабости, вероватно би му одговорила само са две речи: „Тражим
